Дело

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 133 о ручку илн вечери њих двоје су се разговарали, не упућујући Hff речи Впторији; Виторнја није ни једно од њпх двоје штогод ^цхвпа нити су јој они што одговарали. Понекада, разговарајућп тако, погледали су у њу, као да су били ради да је уведу у разговор; а ова би, не отварајући уста, аутоматски одобравала њихове речи махањем главе. Али, од два или три месеца, Марко је, у почетку кад п кад, затим све чешће, с каквим разложнпм извињењем, с неким вероватним изговором, изостајао с ручка и вечере; понекада је о том јављао дан раније; понекада о доручку; а у последње време извештавао је своју мајку једним писамцем, да неће доћи на ручак или вечеру. Увек мајци, никада Виторији. — Али зашто не наиишеш једну две речи њој? — питала је мало, не много, љутећи се, дона Ардуина Фиоре свога сина. — Зато што је Ваша Екселенција домаћица, моја мајка и господар! — одговорио би он, загрливши је као дете, смешећн се, смејући се. — Али... она би могла због тога патити — рекла би добра жена. — Виторија зар? Никада! Када су изостанци били све чешћи, дона Ардуина Фиоре је учинила свом сину неколико благих, али озбиљних опомена: — Зашто нас занемарујеш, Марко? — Тхе... тако, мама! — одговорио би он неодређено се смешећи. — Виторији би то могло бити непријатно. — Теби, мама, теби: не Виторији! — Јеси ли уверен? Јеси ли потпуно уверен? — Питај је. Покушај да је питаш! Запрепастићеш се, мила мајко, јер ће тп Виторија одговорити да јој је све једно. — Можда правећи се да јој је све једно? — Правећи се? Ко зна! Уосталом ја не могу трпети онога ко се претвара. — Па ни опога ко крије свој бол, је ли? — Ни њега. Скривен бол не постоји за мене. — Ти си свиреп, Марко! — Та иди, мила мајко, ти ме не сматраш за свирепа! Замишљена мајка ћутала је. Одсуство њеног сина беше је вечерас забринуло. Полако уђе она у огромну, свечану, суморну трпезарију Фпореовог дома у тренутку када је Виторија