Дело

134 Д Е Л 0 улазила с друге стране; млада жена је морала на том добродушном старом лицу прочитати тешку забринутост. — Марко неће доћи на вечеру, је ли мама? — упита она. хладно, седајући. — Не, драга моја, неће. Пријатељи су га задржали у клуб.у. — Ах! А хоће ли доћи доцније? — и то друго питањебило је још хладније. — Можда; а можда и не — одговори дона Ардуина, гледајући пажљиво своју снаху. Виторија као да није ни обратила иажњу на свекрвнн одговор. Ћутећи, полако и мирно вечерале су њих две; слуге су тихо послуживале и полако корачале кроз огромну дворницу, у којој је један једнни светњак са свећама своју светлост усредсређавао на трнезу, докле је други простор у тами. Дона Ардуина Фиоре је увек страховала да у ту палату, која беше пуна пунцата дрвореза, скупоцених слика, уметничких предмета уведе електричну светлост. Ту су још били у сили стари аристократски, али слаби начини осветљавања: велике уљане лампе и светњаци с воштаним свећама. — А куда ћеш ти ићи вечерас, Виторија? — ирекиде дона. Ардуина непријатно ћутање. — Никуда, мајко. — Мислила сам да одеш с Беатричом на последњу представу „Валкире“. — Беатрича иде; ја сам казала да нећу. — Је ли ти било досадно?' — Било ми је досадно. — Зар не волиш позориште? — Мало, знате већ. — ...одиста. Али свакако волиш музику? — Да, волим је; али она ме ue одушевљава. — Менн се чншп.. мени се чини, Внторија, да тебе ништа на свету не одушевљава — н једним прнјатним осмејком ублажи она ту напомену. — Ништа ме не одушевљава, мајко, ништа, имате право — одговори Виторија суморним гласом. — А зашто, кћери моја, зашто? У одушевљењу има много што шта добро.