Дело

* V ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 135 По нарави, мајко, не одушевљавам се; а и но карактеру. Таква сам ја. Нисам створена за то — одговори млада же^ег^с изразом пуним једа. — Зар ниси никада покушала да се промениш? Да нађеш нешто што he те живо занимати? Да нешто заволиш? Јеси ли покушавала ? — Покушавала сам... није ми полазило за руком...! — Па ипак, Виторија, морала си премишљати, осећати да на свету има нешто, због чега вреди живети? — Јесам, мајко, премпшљала сам, осећала сам — одговори одлучно снаха. — А шта је то, кћери моја? — Љубав, мајко — рече млада жена. — Љубав? — понови зачуђено старица. — Да, мајко. Девојачки снови, младалачке лудорије. Старе ствари! И као да се једним неодређеним покретом опраштала са свима тим старим, далеким лудоријама и сновима који су ишчезли, умрли. Свекрва је ћутала, испуњена мислима и осећајима, који су јурнули на њен мозак када је чула те снахине речи. Вечера се доврши, дона Ардуина устаде да се опрости с Виторијом. — Хоћете ли ми допустити, да још мало с вама поседим? — упита је она. — Дакако, мила моја. Ходи, ходи само. Мало после седеле су обе у старинском дона Ардуинином салону, испод велике уљане лампе са штитом; и докле је стара жена плела вунену сукњу за неку сиротицу, Виторија је радила на једној блузи која ће такође да заштити неку јадницу од студи. Неко време остале су тако, не дижући очију с вуненог плетива, које је под њиховим рукама све више расло. — Виторија? — рече наједанпут дона Ардуина. — Мајко? — Јеси ли се наједила што Марко вечерас није дошао на вечеру? — Нисам. — Одиста, зар те то не једи? — Не. — Теби је, дакле, све једно што Марко није дошао на вечеру ?