Дело

136 Д Е Л 0 — Зашто ме то питате? — Кажи ми да ди је то истина. — А ко вам је то рекао? — Мој син: твој муж. Он вели да ти нншта не мариш да ли он иде или долази, враћа се или не враћа. — Тако је — одговори Виторија после мале почивке. — Јеси ли му ти то рекла, кћери моја? — Ја сам му то рекла. — А зашто? Ниси учинпла паметно. Никада не треба показивати људима, да не маримо за њих. — Марила, не марила, ноказивала, не показивала: шта ми све то помаже, мајко? — узвикну млада жена, испустнвши од умора и једа посао из руку. — Уосталом, то не би изменило моју ни Маркову судбину. — Хришћани не верују у судбину, Виторија — промрмља дона Ардуина. — Ја сам можда и рђава Хришћанка — одговорп горко се смешећи млада жена. — И знам и своју и Маркову судбину као да сам циганка, врачара, вештица... — Виторија! — Не слушајте ме, мајко, ја се шалим — заврши снаха, и натуштена и замишљена лица опет узе посао. Али свекрва није хтела да ћути; чинило јој се, да је тај трепутак подесап да добије потпунпје и јаснпје објашњење. — Ти, дакле, знаш све Виторија? — упита је тихо. — Како да не знам? Када човек живи чак као заборављено створење у неком куту палате, у неком куту салона, увек се нађе неко ко ће му све казати, мајко — одговори Виторија горко, хладно. — Неко ...ти је казао? — Неко? Многи; управо многи. Моје пријатељице су похитале да ми саопште, да Марко страсно воли неку глумицу. Знам све подробности, мајко. Та глумица је Миланкиња; нма дивну, црвену косу; висока је; зове се Ђема Домбровска, лажно руско нрезиме, не њено, нрезиме неке отмене иородице... II у Виторијином гласу, у тону њеног гласа опажала се ледена горчина; па ипак она је и даље радила свој посао. — А ти, Виторија, шта ти велиш? Шта ћеш да радиш? — Ја? Не велим ништа, нећу да радим ништа, мајко узвикну она тужно.