Дело

• • ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 137 • — Зар нећеш тражити помоћи? Зар се нећеш бранити? — Не могу наћп помоћи, и не могу се ничим одбранити крену главу на другу страну, да не би, можда, мајка њенога мужа ништа прочитала у њеним очима. — Али ти бар волиш свога мужа? — рече јој њена свекрва. — Волим га — одговори с неочекиваном страшћу млада жена. — Волим га! Али он не воли мене. И стога је све узалудно. — По чему мислиш да те он не воли ? Шта знаш о томе? Како си дошла до тога уверења? — Мајко, мајко, и ви сте о томе уверени. Ви сте од вајкада о томе билн уверени — одговори млада жена с достојан-ственим болом. Дова Ардуина устаде са свога места и тужно пружи своју руку, као да хоће да помилује Витори.јину руку и да младу жену утеши. — Јадна Виторија! — промрмља она тихо. II очекивала је да ће јој млада жена клонути у наручја и ударити у плач и јецање. Не. Нежна плавојка стиште своја младалачка уста, као што се оно цвет затвара, и пребледе; била је непомична, и није плакала. — Ви ме жалите, мајко? — упита она необичним гласом. — Да, мила моја! — Дакле и ви ме жалите, мајко? — Веома, кћери моја. — Као и ваш син, дакле. То је једна породична навика — рече Виторија подругљиво. — Виторија! Виторија! — Опростите ми, мајко. Мени је суђено да ме жале. — Шта то говориш? Шта то говориш? — Ништа, драга мајко; не говорим ништа више. Нећу ништа више да говорим. Опростите ми. Није требало да говорим. Не треба да говорим. Ви сте ме питали, и ја сам, слушајући вас, одговарала. Ако хоћете, нећу више нп речи прозборити. — Ох, кћери чоја, кћери моја, како је несносан твој карактер! — одговори потресено стара жена. — Несносан? Још гори, мајко; проклет карактер! Ја ћу умрети и нико то неће ни опазити због овога карактера. — Ти треба да живиш; ти мораш изнова отпочети свој живот, Виторија, и покушати да мога сина придобијеш. Он те мора волети.