Дело

138 Д Е Л 0 — Не може. — Не може? — Не. Он ме не може волети. — А зашто не може? — Зато што је волео ону другу... — Зар се не мог;у волети две жене, једна за другом? — Рекла бих да не могу. — Али он ти је увек био наклоњен... — Да, био је наклоњен, али ме није волео... — Узео те је... — Из нежности, из болећивости, али не из љубави. — Он ти ]е и даље давао доказе доброте... — Доброте, да, али ми није давао доказа љубави. — Па шта тражиш ти? Шта тражиш? — Оно што је немогућно, мајко! Да ме воли страсно, силно, као ону другу! — Ох, кћери моја, али то је немогућно! — Ја вам рекох: да је то немогућно. — И ти си пошла за Марка с том жељом? — С том жељом. Иначе не бих била пошла за њега; иначе не бих му била опростила његово неверство. — Ти си му, дакле, опростила под погодбом? Са себпчном мишљу? Са себичном жељом? Ниси му опростила као Хришћанка? — Нисам, мајко. нисам као Хришћанка. Опростила сам му као жена, као заљубљена жена: то јест непотпуно, то јест наопако. — Дакле, ти си крива, Виторија? — Да, ја. Када слушам своје срце, мајко, чини ми се да сам имала право; када испитујем своју савест, впдим да сам крива. Зар не видите? Неплодна сам. Бог је казнио и моју утробу: ја нећу бити мајка, никада, никада. — Па шта ћеш да радиш, Виторија? Шта ћеш да радиш? — Ништа, мајко. На овом свету не могу учинити ништа ни за себе ни за друге. Живим, тако, јер је драговољна смрт велики грех. Тако ћу живети, заборављена, у куту, као и увек, као и сваки онај који у животу није умео бити у праву. Крива сам. Стога се и не жалим; стога и не смем да се жалим. Зашто сте ме навели на разговор? Заборавите све што сам вам рекла.