Дело

« ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 130 Не казујте то ником. Не излажите ме изнова ничијем саучешћу*. Ваше саучешће сносићу, али другог кога нећу. -Лв^ћогледала ју је с изразом тако племенито сношеног бола, с таквом жељом да се ствар очува у тајности, с таквим страховањем од тога бола, да је дона Ардуина до дна душе била протресена. — Мајко, оставите ме заборављену у неком куту! Обећајте ми да нећете ником ни речи прозборити. — Обећавам ти, кћери моја, обећавам ти, премда ми те јевеома жао — рече дона Ардуина свечано, дубоко уздахнувши. Дона Виторпја устаде и сагну своју плаву главу, да пољуби руку дона Ардуине; она се удаљи; ишчезе као нека нежна сен, која одлази у неки кућни кутак, да тамо остане заборављена, као нека јадна нежна сен, која никада није била у праву, која никада неће бити у праву; која ће увек бити крива, до смртп, па и после смрти. — Могу ли да уђем, Марко? — упита с врата један познат и мио глас. — Можеш, можеш, мила мајко — викну он живо из своје постеље. — Дона Ардуина уђе, својим лаганим али отменим кораком приђе постељи где је син пушио цигарету, пошто је пре тога попио белу каву; он одмах баци цигарету, да загрли своју мајку. Инстинктивно, матерински, она му доведе у ред узглавље и мало подиже брокатски покривач на постељи. Син се смешио, гледајући је шта ради. Она га погледа, пажљиво га посматрашеи виде да му је лице уморно и бледо. Он се завали на узглавље, као да ужива што се може још одмарати. Мајка седе, привидно мирна покрај постеље. — Ти си синоћ подоцкан дошао кући, а? — упита га. — Подоцкан... истина је. — Чекала сам те до поноћи... као и пре некада... мој драги Марко. — Од онда је протекло петнаест година... како сам остарео, мајко! — Хтела сам да ти очитам буквицу... као и онда... сећаш ли се?.. буквицу о твом сувише веселом, сувише неуредном животу...