Дело

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 141 једном* због деветодневног поста, други иут стога што се она не осеђа добро; затим због мога одласка у лов или повратка и»Ла£«3... укратко, мама она ми је вратила ту моју слободу, ја сам је прихватио и, наравно, веома сам задовољан њоме. — Уверена сам да је она патила и да пати због тога. — Можда, а можда и не. Пошто се она тако одлично претвара, то јест лаже, мила мајко, ја се морам држати онога што ми се чини истинито. — Жалосна ствар, Марко! — Мајко, ја сам до сада био навикнут на жене које воле истину; на тебе, мајко, н на једну другу. Виторија је претворна жена. — Ти си неправичан и свиреп према њој! — Јесам. То признајем. Али она је учинила све, да ме створи таквим. Када би ти знала, мајко, какав сам ја све био према њој у прво време! Када би ти то знала! Болан, малаксао, изнурен силном љубавном страшћу, покушао сам да себе савладам; покушао сам да будем снажан, весео и нежан, да бих усрећио Виторију. Стога штомије речено: усрећи ту жену, испуни то лепо дело покајања, —ја сам покушао да послушам. Мајко, све је било узалудно. Виторија меније разумела. — Ти можда ниси њу разумео. Она те је волела страсно од првог дана када сте се верили; она те воли тако исто и сада. — Не, мајко, не. Виторија ме или не воли или она уопште не може волети. — Онако млада, онако неискусна! — Мајко, мајко, Виторија је зналасве. Мојесвирепо, страшно неверство казало јој је, да је мој једини љубавнн роман био с Маријом, једини; мајко, међутим она је сневала, да ће у браку она створити други роман пун страсти и ватре, као да брак није мудро, нежно и благо здруживање, где нема страсти ни ватре. — Преварила се; и сувнше се надала; усудила се да са и сувише нада; не кажњавај је због тога! — Она је мене казнила стога што сам је хтео усрећити, мајко. Сва моја наклоноет чинила јој се мала, сва моја наклоност чинила јој се бедна, све моје пријатно понашање чинило јој се хладно. Али знаш ли ти, мајко, да ме је она, сама она