Дело

156 Д Е Л 0 акцентирано онда, када се оно односи на овај земаљски живот, којп је за надчовека једини жпвот. Јер надчовек није загробњак но догробњак. Он се стара само до гроба, т. ј. он ствара себе само до гроба. Његова је врлина само његова, п он је не показује нуку (49), јер пук је олош, од кога је земља огадила и свп кладенци и сви плодови на земљи (149). Надчовек живи у свечано.ј усамљености својој и у неприкосновеној слободи својој. Његову усамљеност не нарушавају пријатељи, јер их он нема; његову слободу ве ограничава морал, јер људски је морал за њега умро, тако да је његова слобода у исто време сав његов морал. Његова слобода се простпре до и у смрт: он не чека „жмираву смрт што се нривлачи потајно као крадљивац", он умире кад он „хоће“, он умире „у добар час“ (108). Он је веран земљи, јер за њ „земља има смисла“ (45). Његово је тело „здраво, савршено и неизубијано“ (ib), дух је његов пак само „гласник, друг и одјек“ његовог иобедоносног тела (115). Он стално расте, његов „живот хоће да иде у вис, и пењући се да се савлађује" (158). Он се не боји да ће се сударити у висинп с боговима, јер умрли су за њ сви боговн, и сад живи само он, надчовек (120). Он је „слободни дух, душманин окова, непоклонпк иконама“, за то њега пучина мрзи, „као што мрзе иси курјака“ (160). Он је збиља више курјак но „зверка са руменим образима“ (човек), он јеједан безбрачан надкурјак. Брак је имао смисла, док он, надчовек, није рођен. Брак, ова „ирљавштина у двоје“ јесте занимање само „многих премногих“ надчовек је узвишен над тим занимањем, које је само за „излишнике“ (iiberflussige) и „слабоумне“ (unsinnige) (105). Он не љуби ближњега, он бежи од ближњега и саветује да се љуби оно што је „најудаљеннје“ (89). Он се гади на проповеднике једнакости као на „отровпе пауке“ (154). Пуна је „чаршија“ (т. ј. друштво људско) тнх отровних паука и „велпких глумаца“ (великих људи!) и „зуке отровних мушица“ (74). У чаршијн стога не станује надчовек но на високом брду или у дубокој шуми, без прнјатеља и без непријатеља. Међу зверовима шумскнм налази он више пријатеља но међу људима: орао и змија његови су прпјатељи, његови саиутници, и вође (27). Он је „најусамљенији“, отуда „најбогатијп и најдостојнијн зависти“ (174). Он није човек од мислп, но од воље, и то не од воље за животом но од „воље за моћи“ (184). Он је човек од дела: — но од каквог дела? Од корачања навише, од иењања у висину, од