Дело

164 Д Е Л 0 на то, јер се у дотицају с њим будила у њему стара студентска жеља за дебатовањем. Једнога дана га госпођа Јелена изненада заппта да лш се тамо, у њиховим горама, где се тако тешко живи — љуби. Јованче, не знајући зашто, поцрвене, и погледа у њу. Она је била олако напудрована, а очи је имала невино јасне, кестенасте и веселе. Јованче помисли, да је његова мајка у тим годинама била суха, са тамним озбиљним очима. Није знао шта, да одговори. Збунио се. — 0 томе се код нас никад не говори. — А да ли се мисли? — Па — oceha се. Адвокат се осмехну. — Да код вас се oceha, а мало говори. Није ни чудоКод вас су сама брда п уске путање, а мали видици и мало неба. Ви сте много сами. Ви сте научили на говор са брдима, са шумама и са собом. Зато сте мрки п више волите апстракције и снове, сигурно сте и сујеверни. Ви сте рођенн романтичари. Ви волите лепу смрт, а ми леп живот. Али и ви морате научити живети. II научићете. Јованче хтеде нешто да каже. — Знам шта хоћете да кажете; да је то мекуштво. Не.. Ово је само рационално употребљавање енергије, која се код вас улудо расипа. — Опростите господине, ја не разумем, шта вн то говорите. Ја знам само, кад мој отац сеје шеницу, онолико, колико је за хлеб потребно, иште од Бога мајске кише и у истп је час проклиње, ако је Арнаутин иокосио буде; а сестра моја. музући краву и пијући млеко вели: кукутом прогрушало, акога Арнаутин пије! Ја не знам, да ли ви умете мрзети. Мп умемо. Ми мрзимо онога, ко нас мрзи, ми волимо вндети крв. онога, ко нас вређа. Ви се бојите крви. Јованче је говорио мирно, ua прекнде, као да се бојао да ће му глас задрхтати од узбуђења, а око му се прелило чудним сјајем. Сви су гледали 'у њега. Госиођи Јелени затрепташе ноздрве. Јакп, сирови живот, који је избијао са тог црног лицаг запљуснуо је њену меку, клизаву душу. Осетила је као некистрах и заклопивши очи, сети се смрти. — Да, то је...