Дело

МРТВА СТРАЖА 193 *А-ја, овако се не може!.. Ово су муке!“ — и рукама се почГ хватати за голо камење да се усправи на ноге. Фи-и-иј... једва осетљив звиждук донесе му ветар до ушију. Он се сасвим исправи, обеси брзометну пушку преко рамена и стаде ослушкивати и разгледати на све стране око себе. Звиждук се не понављаше више. Да ли је то човек или каква ноћна тичурина? А онда опет онај исти шум ноћног поветарца и оно исто досадно бућкање валова... Са ведрог неба пуног златних звезда падала је слаба светлост и растеривала мрак. Тамо подаље, баш на самом потоку спавало је тужно село Дреново, а неколико јадних н неједнаких јабланова чувало је стражу над њим. Не чује се ни пас ни мачка, ни овчји звон ни петао —■ као да је све помрло. Бар слатко спавај, бедна рајо, кад ти је и онако све дууго одузето! Ено, мало ближе овамо разабире се, на голој од сунца испрженој ледини и прљава турска караула, а око ње наколико сивих чадора. Не види се никаква светлост. Јамачно и они спавају. — „Да је ту наша чета, како би сад згодно било провући се овим коритом речице и опколити караулу!“ — замишља Веља Дугалић и сећа се своје чете, која сад негде у сред планине спава као заклана. „За оваквих летњих ноћи красота је то спавати под ведрим небом.“ Ноге га већ заболеше од незгодног стојања на стрмој стени а пушка, торба и реденици много му отежаше, те опет седне хватајући се за голо камење. Однекуд му замириса дувански дим и он од срца зажеле да запгли. Борио се и покушавао да не мисли на дуван, али страст је све впше наваљивала на њега. У устима и грлу осећао је јако драшкање а ноздрве му се жељно шириле уображавајући да удише мирис дувански. — Како би било да запалимо"? — као да га неко нуди. — А а, Боже сачувај! — неће ни да чује он. — Мало ?.. Само мало ?.. — Не смем! — Али само неколико димова, оних слатких, дубоких димова ? Дело, књ. 61. 13