Дело

194 Д Е Л 0 — Не смем... не-е... сме-е-ем... и све га више хватао сан. А онда опет однекуд дође звиждук; али сад као да је био ближе и појачан. Веља Дугалић није ништа чуо. Седећи напола отворенпх очију и држећи се за стену, у његову се мозгу ређале неке тешке, развучене, неприродне слике сна, међу којима је било и његових властптих жеља, фантазија и доживљаја. Нити је спавао нити је био будан. Један камен, на који се он био ногом одупро, наједном измаче исиод њега и уз велики шум и прасак откотрља се далеко испод њега низ клисуру. Он се сав стресе и чак нретрну од страха. Шта је? Али се одмах сети у чему је ствар и брзо се умири. — „Нема друге... мора се нушити!“ —шапћући рече сам себи, извади кутију с дуваном п брзо зави цигарету. Алп како ће сад запалити? То је оно што је најопасније. Ватра се види на неколико километара, а камо ли неће на стотинак корачаја! Раскопча фермен, извади челик и кремен, откину комадић труда, затим све то поклопи својом капом и поче ватру кресати. Фркнуше два три јата искрица и труд се задими. Већ гори. Он се сав стисну у крај од стене, заклони ватру ферменом и упали цигарету. — „А-а... како је ово слатко!“ — осети он дубоко увлачећи дим у се. Држећи тако цигарету међу нрстима, каном поклопљену, он се сети да је тако некад кријући пушио док је био још деран у школи. То му дође мало смешно и он се преко воље насмеја. Али тај исти незнатни и мало смешнн случај имао је толику моћ у његовој души, да га је пренео мало но мало у све даљу и дубљу његову јадну прошлост. Врло јасно, као да је то било јуче, он је сад гледао сама себе у прошлости као неког другог, страног човека, чији је живот њему био врло добро, чак и до ситница познат. Осећајући несвесно неугодност и понпжење сам пред собом, никако се није могао сложити с тим, да су он и онај негдашњи, сиромашни, неискусни и беднп Веља Дугалић један и исти човек. Шта више почео је с неким нарочитим огорчењем критиковати тог негдашњег Дугалића, осуђивати га, па чак и исмевати: „Па добро. Да видимо, дакле, шта је хтео и шта је постигао тај човек?“ — помисли он сам за себе. — „Као дванаестогодишњег дерана довелн су га нз неког последњег маћедонског