Дело

228 Д Е Л 0 0 васионо, о пламена купино, вапио сам ја још једне друге ноћи, мали мрави; вапио сам из даљине, из дубине: о пламена купино, како је твоје право име? Гле, ја те зовем пламеном купином, но зовем те тако само полугласно, получујно, безгласно и нечујно, као што зовем путника на друму у шуми, коме не знам имена, а кога осећам потребу при сусрету ословити. Ја знам, да ти ниси ни пламен ни купина, јер да си пламен, ти би жегла, а да си купина, сагоревала би. Но како да те зовем сјајна поезијо? Збиља, да ли сјајном поезијом? Ти ћутиш и буктиш, пламена купино. За моје уши ти ћутпш дубље од гробова, тврђе од једног атома у средини гранитне стене. И у ћутању своме ти си за све моје мере неизмерна у величанствености и лепоти. Каква ли си тек у говору своме за онога, ко те чује! Благо ономе, ко чује говор твој, ко разуме пламене језике твоје! А ја сам пред тобом као глув на концерту, који види како се дува и вуче по инструментима, који види но не чује И ја видим твоју музику, — но само видим. Не љути се на мене, велика музико, што ти не аплаудирам друкчије но гробним и гранитним ћутањем. Најхармоничнији аплауз, који ти човек са земље може дати јесте ћутање, једно ћутање, нри коме се сваки нерв у језик претвара. 0 пламена купино, како је твоје право име? Гле, ти ћутиш и иламеновима својим исписујеш своје име по небу, пред очима мојим. Но шта вреди, кад је азбука твоја мени непозната? Шта вреди, кад очи моје, моје малене очи, не могу да догледају крајеве твога једнога слова? Но и у једноме недогледном слову твоме ти си за мене непзмерна поезија. Каква ли си тек у целим стиховима својим за онога, ко разуме азбуку твоју! Благо оном, ко је дорастао до разумевања пламене поезије твоје! Заборавите умор ваш, мали ^рави, и чујте, какав глас пз гореће купине допре до моје дубине, до дубине, другови моји која је и вама знана. — Ко то зове из дубине к мени? Ко ме то ословљава по имену? То је свакако син земљин, последњи пород земљин, увек незадовољни. Има неколико минута, како га је земља родила, и за тих неколико минута он је испунио све путбве к мени својим вапајнма, час ласкавим, час иогрдним. Чудан је тај најновији пород земљин! Кад је земља рађала паират, ja сам чула само један глас, глас земљин, који ми је говорио: ја спремам ову паират за зимницу опоме, који he доћи доцније. Кад је