Дело

МЕЂУ НЕЧАСТИВИМ 19 зној, а >набрекле жиле у слијепим очима и под грлом, да попуцају. II шћах је се манут’ па нек’ иде у хиљаду ђавола, да ме-&е~*Ј5же нечији грохотан смијех. Хитим очима, кад аолп на вратима стоји Господар а по прозорима од собе се начетали остали главари, све глава преко главе, па гледају, смију се и сехире: шта се са мном ради. — Ха-Ха, погани, не баста ти! Држ’ је, не осрамоти себе и свакога свога и живог и мртвог!... повика ми Господар с вратах, и унрије баштуном на невјесту. Мене изједе срамота, а хар ме распали и отрова, да бих за голу сабљу зубима ухватио. Зар да се мени једна женска глава, и то пред брачном иостељом, одупре, и, пред највишијем лицима и свом госпоштином у земљи, ноћас ми нос откине и образа ми се такну?! Подузе ме нечесова трентауна, прикупих, ка’ утопалац, сву снагу, па ала-бурда поврх ње: ухватих је за грло, згужвах је пода се, прибих у они један ћошак и скркљуших ка' мачку. Док ништа но што ње стаде дрека ка' козе, па рика ка магарета, па писка ка’ железнице, па кмека ка' ђетета, па најпотље цика и шика ка’ пепељуге у клупку. И, како ми се оно навукла крв и мр&ка на очи, па и не виђу шта се чини; до тек што осјетих нешто хладно и љигаво у руци и око ногах, како мили и око мене се колута. Погледах, кад аоли чудевеније ни виђено ни чувено ни у сну снивено. Мени у рукама змија колико најдужа товарина а дебела колико момачка бутина; стала па се обомотава око мене, и допрла ми до паса; издигла главу према мени, па мјерка да ме пеци међу оба ока; разврнула вилице ка' највише гребени, а из очи јој сипа жерава ка’ с кремена испод огњила. Није фајда крит’, престравих се. И заборавих и присутство господарево и њиговијех доглавника, и славан спомен мртвијех u лијепо име живијех, и све, при својој сопственој глави и спасенију. Деведесет и девет срца да сам има’ а сто деведесет и девет сабаља и ливора уза се, а не један но сто и један господар и два пута толики број госиодарчића да ме посматрају, не бих мога’ себа савладат’ да такој блазни станем на биљегу. Окренух леђа, па: бјеж’ те, ноге, пострадаше вам чакшире! Наше се улоге промијенише, и би што би. А, јадан брате, да ти је само окле било стат' па погледат, кад она, тамо-она — очи јој се скамениле и анаћема је било!,