Дело

280 Д Е Л 0 тиркиза; а испод црнога јој шешира видело се њено тужно лице, тужно као у неког ожалошћеног детета, и на том лицу све се већма изражавао јед, у колико је киша јаче пљуштала на плочнпк, на мрамор на балкону и ударала у велика стаклена окна, застрта белим чипканпм завесима. Кјара, коју су зовнули, беше изишла; после неколико минута вратила се. — Принцеза дела Марсилијана је на телефону и жели да разговара с Вашом Екселенцијом. Марија устаде, напрегнувши сву своју снагу, прође кроз своју собу, кроз свој будоар, кроз дворницу и уђе у књижницу свога мужа; књижница је била пуста и суморна, са својим намештајем од мрког изрезаног дрвета, с угасито сурим, угасито зеленим и угасито црвеним кожним диванима и столицама. Телефон је био ту, у једном углу. — Ево ме, Каролина, шта си хтела? — упита она уморним гласом на телефону. — Нећемо на трке. Одложене су. Велика штета! — узвикну танки и увек помало нервозни глас нринцезе дела Марсилијана. — Па, шта ћеш да радиш? — Пошто иада киша, извршићу доцније једну досадну дужност. Идем на Сакро Коре, на Триннта деи Монти, да походим кћер Ђулије Соци која је болесна. Хоћеш ли ти? — Нећу, хвала тп. — Па шта ћеш да радиш, а? — Ништа. Оно што и обично: умираћу од досаде. Au revoir, Каролина. — Au revoir. Штета! Нмала сам тако леиу хаљину! — И ја сам. Не мари ништа. Au revoir! Звонце зазвони и телефон се затворш Марија је застала укочено на сред собе и гледала око себе неодређеним, неодлучним погледом, као да готово тражи помоћ. Њене очи управнше се на столицу, која је стојала за столом, на коме је Емилно писао; чинило се као да готово тражи некога. Али одмах аатим упути се она полако кроз иразне собе, кроз које је мало час прошла, и уђе у своју собу, где је Кјара доводила у ред стварп у орманима -и фијокама. — Хоће ли Ваша Екселенција да се свуче? — упита је она — Нећу. Досадно ми је — одговори Марија малаксалим гласом.