Дело

292 Д Е Л 0 са својпм црним, стрмим стенама, с великмм снежним површинама по планинским превојима и далеким, блиставим глечерима.У погледу, којим је тај путник овда онда укочено посматрао околину није се видела ни радозналост, ни интересовање; једино се на њему могао опазити некакав умор, нека трајна досада, клонулост и равнодушност. ,,Vierwaldstettersee“ је тихо клизио по сивој води. Бела пена запљускивала је завртањ, а водена бразда продужавала се у хладлој магли, која као да је пратила бели брод; ниоткуда се није чуо човечји глас, ни са моста, ни испод обеју великих веранда, предње и задње. Појави се прва станица са својим кућицама на обали, између већ оголелих дрвета, између малих вртова, у којима све цвеће беше увенуло и све клупе мокре, и на тим кућицама беху затворена врата, затворени прозори, а иза ниских окана видела се по која кржљава биљка, коју је брижљива рука унела у кућу, да не би угинула, као и друге биљке, као и друго цвеће; али се никоживне виде нити се чу какав глас из тнх кућица, из тих вртова, са малог пристаништа. Хотел ,,Krone“, који је био мало дубље, беше херметички затворен. Тачним и добро одмереним замахом баци један човек с брода уже на обалу, други један човек, који тамо однекуд искрсну, нрптрча, веза га за велики дрвени ступ и брод стојаше мирно неколико минута, узалудно фијучући дуго и иискаво. Та два човека, овај с брода и онај с обале, разменише две готово празне, пљоснате али запечаћене вреће: то беху поштанска писма. И ,,Vierwaldstetteresee“, пошто је још узалудно фијукао, крену се и опет у сиву маглу, по сивој води, испод сивога неба, кроз влажан и хладан ваздух, скроз мокар, мокрих платна и ужета, мокра дрвета и метала. И сваки четврт сахата, сваких двадесет минута, понављала су се застајања код већих, потиуно пустих места, с њиховим хотелима ,,Sonne“, „Poste“, „Helvetia", „Schweizerhof“, који сви беху затворени и као мртви; с њиховим малим трговима на којима се не виђаше нико, с њиховпм малим влажним степеницама, на коЈима пије било никога; фијукање, бацање црног и мокрог ужета, размена врећа с писмима нонављаше се монотоно, али ниједан путник не уђе у „Viervaldstettersee“. И тај једини усамљени путпик беше се шћућурио на свом месту, престао пушити, метнуо руке, на којима беху рукавице, у шпагове свога нространог врскапута и оборио главу на груди, те се чинило да јеион, као год и небо, као и предео, као ијезеро,.