Дело

КРИТИКА II БИБЛИОГРАфИЈА 301 ^КЏ и орла но Достојевскога. PI пре би надчовек Заратустра прогутао и свога орла и своју змију звечарку, но што би узео перо да* Kgb Ниче, честита старим женама њихове рођендане и Божиће. Једноме своме нријатељу пнсао је Ннче: „Малвида и моја сестра биле су зачуђене, како је „Заратустра“ испао горак; а ја — како сладак“. Збиља горак је Заратустра као надчовек: земља га не може сварити, не може га земља ни родити. А слатких синова, или боље: слаткогорких, какав је био Ниче, рађала је земља доста. Бољи су они синови, који се могу родити од оних који се не могу радити. Бољи је Ниче — проповедник једнога идеала од тога идеала, јер Ниче је био могућ и стваран, идеал пак његов — само један тежак сан. Надчовек је једна комбинација из примитивног и модерног: то је примитиван човек по тел.у и по две трећине душе; последња трећина његове душе натопљена је меланхоличном сентименталношћу модерног човека, рецимо: Ниче-а. То је човек „без стида“, „чедан“ и „наиван“, као што је дете без стида, и чедно и наивно. У тога човека, — надчовека, — душа је само „нешто на телу“. Једна трећина тога „нечега на телу“, тога несубстанцијалнога на надчовеку, натопљено је меланхоличном сентименталношћу модерног човека. У тој трећини огледа се Ниче у надчовеку. „Ах, куда бих се још пео са својом живом жељом! Са свију врхова гледам да ли ћу угледати дом, и домовину. Али завнчаја за ме нигде нема...“ Да није овог сентименталног потеза у души надчовека, он би био надбестија а не надчовек. Та и овако, у осталом, он није надчовек, но само један рђав човек. Сва снага надчовека и сва његова надчовечност (или боље: нечовечност) састоји се у негирању, — у негнрању свега човечанског. Док негира он је моћан као Јупптер, но не као Јупитер, који ствара, но као Јупитер, који само громове баца. Надчовек није Јупитер — Креатор, но Јуиитер — Громоносац. Шта би чинио Јупитер Громоносац, кад би свет ишчезнуо? Шта би чинио он с громовима својим? Не знам; — можда би их бацио на самога себе, ако не би био вољан да ствара један нови свет, једну нову мету за своје громове. А шта би чинио громоносни надчовек Ничеов, кад би човечанство ишчезнуло, кад би некако пресушила ова „прљава река“? Знам, — он би тад осетио ,,die stillste Stunde" на земљи и умро би. Нико га