Дело

302 Д Е Л О не би узнемправао, и он не би имао више на кога да се љути а кад не би имао на кога да се љути, он не би имао ни кога^ да газн; а кад не би имао кога да гази, он не би имао шта да ради. Не би имао коме ни да говори, јер земља би била безгласна. И тако би надчовек, у своме позитивном стадијуму, морао да лежи и ћути. И он би лежао и ћутао на ћутљивој земљп као у отвореном гробу. „Велико светило небеско“ сијало би на њ с висине своје, иснод тога светила кружио би орао над надчовековом главом, а око главе његове савијала би се у кругу змија као ореол око главе светитељске. И отров би бно у срцу његовом, отров против самог себе: душа његова ностала би „отровна мушица" за тело његово и самоћу његову. Та „отровна мушица“, као и све мушице, волела бп друштво, ако не рад чега другог а оно рад пецања. Отровне су не оне мушице, које само носе отров у себи, но оне, које и снпају отров у туђе тело. Срећа отровне мушице састоји се у пецању и тровању, као што се срећа великог светпла, сунца, састоји у сијању другима (б). Ако нема ових других, онда отровна мушица престаје бити отровна, сем ако неће себе да трује, и светло сунце ирестаје бнти светло, сем ако неће само себи да светлн. Тако исто: ако нема другпх људи надчовек би ирестао бнти отрован, сем ако не бп тровао и отровао самога себе. 0 коме би мислио и на кога би се гневпо надчовек, кад не би било људи на земљи? Заратустру није уморила самоћа за десет година, зато што је мислио о људима, зато што је скупљао у себи отров, да трује. И кад се напунио отрова „на послетку се измени срце његово“, и он сиђе међу људе. Да није било људи, Заратустра би се нунио и напунио отровом, због самог себе, и угушпо би се својим соиственим отровом, у самоћи, „у најтишем часу“, у ирисуству змије и орла и сунца. Самоубиство би, дакле, извршио надчовек онда, када би остао сам на земљи; живот би за њега ностао безсадржајан у „најтшпем часу“, и он би се морао смрћу излечпти од те безсадржајности живота. Кад у њему не би било oue дозе модерне меланхоличне сентпменталностп, он неби извршио самоубиство, но брстио би лишће н спавао би оиружен према сунцу, и био би задовољан животом, coinme une brute. Une brute, господо, une brute био би ндеал Ничеов, кад у њему пе би било туге Ничеове. Но у њему има туге Нпчеове, незадовољства Ничеова. Незадовољство и туга чине основни тон надчовекове душе. То