Дело

Б Е Л Е Ш К Е 319 лића могли бисмо само поновптп и још Јједном потврдити, а тоје свакојако џепотребно. ^.*;£а*!ћрава „Првп охрпдски архијепископ Јован“, од д-ра Бож. Прокића .једрагоцен прилог историји Маћедонске царевпне. о чему је г. Прокпћ досад написао неколико одличнпх расправа и наше знање историје Самуилове државе обогатио знатним бројем новпх чпњенпца. У овој расправи г. Прокић говори о историји охридске патријаршије, коју је византискп цар Василије 1019 годиее, покоривши Маћедонску царевину, свео на архијепиекопију. То јо већ раније позната ствар. али нпје било познато скоро ништа о првом охридском архијепископу Јовану нити о његовим заслугама за охридску архијепископију. Досад се мислило да је пре Јована охридски патријарх био Давид, по једноме месту из хронике Јована Сличеце. Међутпм г. Прокић. према додацима у Скиличпној хронпци, које је он пронашао у једном бечком рукоппсу те хронике, сада утврђује да овај Давид није постојао као охрпдски патријарх, већ је то име погрешно написао Скилица, место имена Јован. Јован се, дакле, затекао као охридски патријарх кад је Василпје II покорио Маћедонску државу, и он је у име царице Марије, жене последњег цара Владислава, изишао пред Василија у Струмицу, ту га дочекао и предао му царевину прд погодбама које се не спомињу, алп које се могу унеколико извести 03 онога што је после било. Цар Васнлије је у Струмици пристао да охридска црква остане и даље самостална, само јој је променио титулу — од патријаршије постала је архијепископија. То је потврђено познатим хрисовуљама цара Василија. У политичком погледу од Маћедонске царевине је образована засебна, полунезависна, област, којом је управљао катепан са седиштем у Скопљу. Сем тога досад није било познато кад је умро архијеп. Јован. Г. Прокић утврђује да је Јован умро 1037 године, и после његове смрти охридска је архпјепископија узета из словенских РУКУ- jeP СУ после Јована за архијепископа долазили све сами Грци, те се тако ова архијепископија временом потпуно грецизирала. — У овој расправи г. Прокић опширније додирује и убиство зетскога кнеза Владимира, и, служећи се хроником попа Дукљанпна, изводи да је цар Владислав позвао Владимира себи преко архијепископа Јована. Овај се податак налазп и код Скплице, само штс се код њега место имена Јован чита Давид, а код Дукљанина нема имена, али се каже да су Владимиру дошла два епископа и један пустињак. Овај је податак у Дукљаниновој хроницп несумњиво пореклом из Скиличпне хронпке, само развијен и допуњен доцнијим локалним предањпма. Свакојако прп проучавању Дукљанинове хронике и њенога постанка, треба по нашем мшљењу — испптати њену везу са Скиличином хроником и осталим савременим писцима о Маћедонској царевпни. Нарочито би требало узети на ум оне додатке из бечког рукописа Скиличпне хронике. Може лако бити да је неко из тога рукуписа саставио засебно дело, које се развило у Дукљанинову хронику на латпнском језику. И овом расправом, као и досадашњим, г. Прокић је унео мало више светлости у, иначе веома тамну, историју маћедонске царевине. Г. Прокић је један од оних наших научних радника који свој посао озбиљно схватају и раде га, постижући знатан успех. 3.