Дело

328 Д Е Л 0 теклн. Ти ћеш тамо у Чачку наћи много посла да твој живот не буде некористан. А кад ти једног дана твоја срећа доиусти да мислиш и на оно што је ирошло, сети ме се по ономе што је леише било у мени. Али се млади човек већ био навикао на сладак додир овог девојчета. У сувоти дана, који су му били одређени као студенту из скромне куће, ова девојка му је уливала, без њенога знања, све одушевљење које је нотребно за далеке његове циљеве. Најзад, и он је био млад, као многи други; најзад, и он je осећао потребу љубави као многи око њега. Стога он се успротиви гласу своје савести да отвори врата на кавезу и да пусти шарену нтпчпцу да одлети куд је буде воља. У природи је настајала све већа тишина. Једно бело дрво, које се оцртавало пред њима, губило се све више у мрак. Чедомир погледа поново своју другарицу. Она је била крупна, доста пуна за своје године, дубоких угаситих очију. Она се била изгубила у своје мисли. Тек, једна једва приметна румен, покретала је њене заобљене образе. Новучена у себе и тако здрава, она је и у овом тренутку изгледала нешто приглупа. Али је та глупост увећавала њену лепоту, и млади човек не могаде да се уздржати од једног нокрета. Он je узе за руку. Она се не трже. Млади човек продужи свој нагиб и притиште један кратак и устрептао цољубац. Пољубац не паде на усне, већ на ону румен по образу и остави младићу утисак глатке коже и опраног рубља. Вишња се стресе. Образ је заболе, као да ју је Чедомнр ујео. Она се нехотице диже и рече: — Хајдемо у варош. Доцкан је. Ноћ је била пала на високе јабланове око пута. Једва се још назирао гвозден костур моста на Сави. Иза њега горело је хиљаде пламенова. То се Београд спремао да проведе још једпу ноћ. ГЛАВА ПЕТА Сајџин син. Кад је Вишња стигла у Чачак, осетила се врло чудно. Сви су око ње били врло љубазни: отац, мајка, млађа браћа, кирајџије и комшије. Они су знали наћи но коју лепу