Дело

А.-УГАРСКИ ТРГОВПНСКИ ОДНОСИ ПРЕМА СРБИЈИ 423 Што се специјално Србије тиче, не сме се заборавити, да je-fa земља још пре сто година била турска провинција, где ншср није био сигуран за свој живот и имање, да је већи део ^прошлога века био испуњен политичком борбом за еманципацију земље и да је Србија тек берлинским уговором уведена у ред независних држава. Стога је разумљиво да се тамо добива утисак нечега недовршеног и да се и у начину и назорпма самога народа показују трагови из времена, када је мудрост налагала неповерљивост и претварање. Појмљиво је такође, да је до сада по тамошњим назорима полптика имала премоћ над националном економијоч. Али то се брзо мења. Нећу да полазим од данашњих програма политичкпх партија у Србији. Ја бих питања, којима смо овде забављени, хтео одвојити од дневне полнтике која у Србији стоји под утицајем и сувише живог темперамента. Оао што данас говоре публицистички органи радикалске партије није речено за сва времена, јер и та партпја, која је данас на власти, прилагодиће циљеве и метод своје политике оним вишим обзирима који руководе сваку озбиљну партију кад се укаже могућност за корист која се нуди земљи. Између разних назора, који се у Србији укрштавају, ја ћу истаћи две значајне изјаве лица која у исто време припадају и научном и политичком београдском свету. Сједињење научног и политичког рада није случајно, већ за српске прилике типично тако, да о томе морам казати коју реч. Опште изборно право у Србији засновано је на скрутинпјуму по листама и садржи одредбу, да између кандидата, којп би се имали бирати по једној листи, морају бити два лпчно квалификована, т. ј. доктори или лиценцијати универзитета. Ови научни елементи подпжу ниво скупштпне. К томе долази, да универзитетски професори врло често заузму министарске цоложаје, па се доцније опет враћају на овоју катедру. Овај виши квасац великога образовања и теоретичког знања представља у јавноме животу Србијином моменат, који не треба потценити. Ти људи стекли су своје образовање на разним европским универзитетима. Сада радо посећују универзитете у немачкој царевини, нарочито историчари и филозофи. Правници иду у Берлин, Лајпциг и, у новије време, у Минхен. Поред тога је и Париз циљ оних, који теже за вишим научним образовањем. Аустријски универзитети слабије се посећују него што би же-