Дело

■28 Д Е Л О мање и у избору и груписању новости, у начину излагања најудаљенијих вести, у објашњавању свих означених догађаја и факата. Када би њпампа била само приповедачица догађаја, она би стојала на прилично ниском ступњу једног прометног срества, и њено место у цивилизацији било би веома незнатно. Али она је критична мотриља дневних догађаја; она је узела на себе, да даје суд о радњама и о речима, па чак и о неизраженим намерама људским; да их жигоше или да их велича, да се заузима за њих или да их напада; да их на њену препоруку целина или заволи и прихвати или да их означи као предмете за гнушање и презирање. Штампа оличава у себи јавно мњење, она присваја његова права, врши његову власт кажњавања чак и у оном најстрожем облику, у облику гоњења и моралног уништења; она се начинила носиоцем објективног категоричког императива, огласила је себе за јавну савест целине. Овде се намеће питање: ко је тај, који има наЈузвишеније атрибуте јавног мнења? Ко му даје те атрибуте? Одакле добива он овлашћење, да у име заједнице управља, пресуђује, да обара постојеће установе, да поставља нове идеале у моралу и законодавству? Од кога добива један новинар свој мандат? Ово су питање постављали управљачи при првој појави штампе, која је требало да делује у име јавног мњења ; и зато што одговор никад није могао бити по њиховој вољи, гонили су увек штампу, тежили да је униште, или бар да је држе под својим дизгинама, да је ућуткају и да је окују. Инстинкт масе био је увек противан овим тежњама влада, а слобода штампе је један од првих и најбурније истицаних захтева народних. Тај, као и сваки други народни инстинкт, био је сам по себи оправдан и основан у интересу целине; али се он у својој примени показао као сасвим рђав логичар. Када су народи тражили слободу штампе, они су веровали, да тиме изражавају ову представу: „Јавно мњење, т. ј. удружена мисао и удружени осећај, правна свест и савест свију је у свима питањима највиши ауторитет, последња инстанца народног суђења. Неприродно је хтети, овом највишем ауторитету одузети или ограничити слободу речи, ову последњу инстанцу спречити да објављује свој суд. То би значило насиље над свима, дрскост појединаца или мањине, да своју вољу насилно стави место опште воље, а то не може трпети заједница, чији су чланови „слободни људи“. Народи тако резонујући, учинили су тешку логичку погрешку, да своје закључке изведу из једне по-