Дело

430 Д Е Л О формацнја Ако пређемо на елементе, којима ce извесиа стацинарност (равнотежна стања) у разним организама одређује, онда адапција, атавизам, наслеђе директно, скокови у ностанку специја и др., проузроковано борбом за опстанак, селекцијама разним, јесу фазе за разне равнотеже системске. Теорија Р. Квинтона (Rene Quinton), садржана у тенденцији свих бића за одржање форама, не само да се не противи основима еволуције, већ нема ничега у ствари заједничког са узроцима утилитарне природе, на какву фаталност он своди развитак органски. „Есенцијални закон природе, његов основни ритам ie по њему не промена (како еволуција десцендентна тражи), већ сталност. Морска вода, температура и осмотички притисак, у вези са јачином концентрационом морске воде, битни су елементи постанка организама и тенденција се опажа за константношћу њиховом, из њих се, као важних параметара, може да посматрају организми као системи равнотежни и немогућност одржања извесних равнотежних стања показује прави ритим жпвота органскнх, који се манифестује у појавама еволуционим, Равнотеже су све у природи релативпе, апсолутних нема. Тело што мирује на столу јесте динамичка равнотежа, као што је равнотежа динамичка положај човека на велосинеду. Ако би се зеадља нагло зауставила, тело би одлетело са стола онако исто као што би човек пао са бицикла, ако би се нагло његова брзина смањила. Отпор дају тела услед брзине са којом се крећу и права инерција је у величини брзине са којима се масе крећу, Ваздух, етар, вода, који се тако лако потискују телима, постају непробојне средине, ако им се брзине релативне повећају. Све ово постоји код организама. Апстрахујући све физиолошке радње монера или најсавршенијег организма, форме системске, са свима унутрашњим елементима по Квинтону се своде на брзину сокова, крви, која је идентична са примордијалном морском водом, којаје на температури 44°, концентрације слане 8 гр. на 1000. У вековима се мењају спољне прилике: температура, концентрација слана (осмотички притисак) — сама морска вода. Организми теже да очувају стање интерно својих организама и то је идентпчно са последицама обичне инерције, да се створене равнотеже сачувају. Услед спољиих се прилика мењају брзине циркулације, услед брзине оптиција крви и сокова диже се унутарња топлота, и са свима оваквим променама стварају се нова равнотежна стања — виши ступњеви еволу-