Дело

444 Д Е Л О Винавер је, дакле, пре свега музичар, хармониста, виртоуз, жонглер, човек који се бави слпком на првом месту као музичким обликом. Музички васпитан он је музичко и ритмичко схватање поезије „нових ефеба“ и интегралиста хтео развиги и остварити до краја на српском језику, у чему, кад се одбије она половина, у којој се он на доста смешан начин ставља у разне интересантне и бизарне песничке позе са често досадном, а за њега неодољивом жељом да нас епатира, што код многих изазива сумњу и отворене антипатије, Винавер је дакле, кад се одбије та рђава половина, у томе потпуно успео. Ако је тачна она Емерсонова реч („о Шекспиру“), да права генијална моћ није толико у оригиналном аварању, колико у прикупљању утисака и вештом примању и разрађивању оног што су други створили, онда Винавер није далеко од генијалности. У опште, Винавер је производ културе, музике, читања, уметничког посматрања и размишљања. Нема, изгледа, много идеја ни лепоте коју он није додирнуо, осетио и разумео, често на свој оригиналан начин. Он је као и Пјер Луји навлачио сандале и ишао за њим на извор античке лепоте, на исток, са кога још једино може да се роди сунце европским уметностима, како то каже писац „Афродите." Он је хаџијао и ишао [на поклоњење свима свецима и походио света места европских литература и уметности, од којих се највише задржало код Француза и Г1ољака. У њега имамо свих врста, и све манифестације људског талента налазе код њега одјека и остављају своје утиске. Од хладне и научне Сорбоне, са њеним „немачким метода.ма" и званичном литературом, овај чупави становник Латинског кварта прблази често „преко воде“ и иде у „Престоницу Париза,“ на Монмартр, бескрајно весели, уметнички и апашки Монмартр, да тамо постане нека врста оног што се зове poeta-chansonier; од разумне филозофи|е и метафизике из Колеж де Франс силази до кабаретске духовитости и сатире, у чему је одличан; од античких поета и екстравагантних модерних песника до веома успелог и врло карактеристичног „Трајка Ћирића“; од високих метерлинковских симбола и зелених халуцинација Момберових до хајн-еовски духовитих и баналних љубавних песмица, којих је врло мало, што је, вероватно, знак дискреције, а које нису ни сенсуалне ни идиличне, већ пуне лепих, нежних и празних речи.