Дело

446 Д Е Л О каденство, чија је боја зелено (зелене сенке и т. д.), има у најновијој немачкој књижевности доста присталица, и читава гомила уметника, песника и песникиња се њима одушевљавају, манифестујући калуђерском ревношћу своје уверење и уметничку веру, зелену боју, оделом, шеширима, чарапама, па чак и џепним марамама. У „Сусрету (Maestoso)“ и још некима Винавер је сасвим у халуцинацијама, али које најзад, и имају извесног смисла и значења. Неко је ^у скоро рекао : „Да једно дело буде уметничко, треба да је симболисгичко." Могуће је, да је симболизам један од највиших израза уметности, али је он за врло мали број људи. Симболизам је синтеза ранијих књижевности, класичне, романтичне и натуралистичке, и подразумева код читалаца извесну културу. Отуд симболизам разумеју само књижевно јако образовани људи, остали до пола, а већина никако. А ипак извесних дана, што је ствар моде, цео свет њиме парадира, труди се да се навикне на њега и да га воли, ма да он не одговара његову духу и потребама. У Француској нико није више поштован од Метерлинка, а нико мање разумеван и горе схваћен. И Винавер, у већини својих радова, није за оне, којима треба тек душевне и уметничке хране, али ће га зато они, чија су чула у томе изоштрена, разрађена и засићена, волети увек. Он је за финију публику и која је сасвим развила свој укус. Стога он, вероватно, неће никад имати много одушевљених читалаца, јер није од уметника, који могу да се допадну и узбуде и шире кругове. У томе су његови радови слични и имају драж оних мајушних и аристократских ствари рађених на емаљу и финој кожи, а при којима се, у музејима и на изложбама, врло мало њих заустављају. Писац философских мисли „Ја“, а које имају ту још особину да су у већини уметничке, има дух филозофски, а у исто време и романтичан. Његова је мисао јака, али, изгледа, свестан илузорности свих мисли, он има извесну количину малог презирања н. пр. у ничеовском „АПерго apassionato", скривеног у општој иронији, која тек почиње код њега да се развија и која ће се временом, вероватно, претворити у јаку и фину сатиру за коју он има предиспозиција. Најзад овом приликом да поменемо још једну његову особину, нама тако драгу, — он је духовит. Овде мислимо на ону интелигентну и књижевну духовитост, у којој је, част изузетцима, наша књижевност тако оскудна,