Дело

448 Д Е Л 0 укуса и неуморив у тражењу новог, невулгарног и необичног, у чему и успева, јер је „Мјећа“, на крају крајева, једна новина за српску поезију и једна лепа књига, која задовољава многе не задовољене потребе нашег духа, а у исто време и наше песничке технике. Наши стари су имали много мање узора и стога су били много више своји. Војислав је, као што знамо, први унео мало угледа, културе и Европе и то из друге руке, преко Руса. Данашња наша поезија је сва у модернизму, речи која скоро ништа не значи, „европеизму,“ да га тако назовемо, и подражавању Французима, да по готову и нема изузетака. Све оне облике, слике, конструкције, речи чак и изразе, све мотиве које налазимо у нашој поезији наћи ћемо у свима великим европским књижевностима, тако да нам понекад наши садашњи песници, а у великој већини својих радова, личе само на она „општа места“ европских, или баш француске литературе. Само то није мајмунисање, већ потреба којој треба тражити узрока у нашим општим друштвеним и културним приликама. Званични и главни представници нашег модернизма, а у исто време и нашег данашњег песништва, у ствари су Французи који пишу српским језиком, а француским методима и понекад узимају за своје стихове нашу средину и наш моменат. Као и Госпођа де Ноај, која живи у пагодама и сву своју поезију искити кинеским шарама и мотивима, онп остају Французи, који само праве екскурзије у егзотичне крајеве. Али оног надахнућа и силине мотива, оног мутног и тајанственог израза чудне, добре и сурове српске душе и неутоливог осећања, које је инспирисало наше уметнике из народа, резбаре, сликаре и гусларе, у њих је врло мало и слабо манифестовано. Стога и наша данашња поезија, у својој целини, није плод наше снажне и сирове земље, и личи на цвеће из стаклених башта, које смо увезли из иностранства и које сада по парковима прилагођавамо нашем сунцу. И то је оно шго многе, оправдано или неоправдано, брине и буни. Српски народ, који је имао онаку силну и оригиналну народну песму, нема данассвоје, личне и карактеристичне, модерне песме. А међутим циљ свих наших модерниста треба да буде стварање једне оригиналне, српске и само наше поезије, јер најзад културе се не пресађују и не могу увозити као фабрички производи. Оне ничу из народа. Уметност се развија из услова, које