Дело

14 Д Е Л О идеје тешиле, подизале, одушевљавале. Она је веровала у њих, у њино брзо остварење, у њихов велики принцип: „сваком по способности, свакој способности по њеној заслузи.“ ГЛАВА ДВАНАЕСТА. РЕНЕГАТ. Професор Матовић није пуштен с робоје онако брзо, управо преко ноћ, како су се надали на дому. На дан венчања краљ му је опростио казну само упола. Доцније, дали су му удобнију ћелију, скинули му гвожђе с ногу, допуштали му посете пријатеља. Тек у јесен, Матовић доби потпуно помиловање. С повратком Милуновим — то је било крштено име професорово — врати се у његову кућу стара, добра срећа. Странка му даде место главног уредника свога органа. Манифестације народне љубави пратиле су га улицом. У њега се тада цела поштена Србија заклињала. Влада није могла другојаче него му нађе лепо место у државној служби. То дозволи Матовићима да се преместе у велику кућу. Другојаче није имало смисла, јер им гости нису избијали из куће. Било је међу њима старих, опробаних пријатеља, а било их је и таквих који су раније обилазили професоров дом на триста корака или, шта више, били десна рука реакцији при кињењу народног борца и његове породице. Професор им је сад опраштао великодушно, говорећи : То су била зла времена. Не треба људима замерити. Шта су они криви ако су били слаби или имали супротна убеђења мојим. Ја сам о том у апсу дуго размишљао и дошао до закључка да се велика зла не чине намерно, с предумишљајем, већ... онако... из људске глупости. Кућу су реновирали из основа. Ту је главну реч водила госпођа Матовић. Она је нашла једног јеврејског трговца који је испоручио намештај на почек. При избору, поклонила је нарочиту пажњу на салон. Дивно! — говориле су гошће, кад их је Матовићка уводила у њега, Доиста, салон је блештао у новој кадифи и свежим бојама. Али је био незграпан са својим великим канабетом као у берберници, нешто суморан са тешких завеса, које су стајале као