Дело

236 Д Е Л О ске поступно остављена да застари; али да то није повлачило за собом и присаједињење Хрватске Угарској показуја факт што су 1301-ве године, кад се Арпадова династија угасила, Хрвати крунисали анжвенскога принца Карла Роберта за свога краља у загребачкој Саборној Цркви док је Угарска била изабрала прво чешкога краља а затим Отона Баварског. Персонална унија између Хрватске и Угарске повраћена је тек после шест година пошто су и Мађари признали Карла Роберта за свога краља. Али под Лудвиком Великим, сином Карла Роберта, Угарска је била достигла врхунац своје снаге, и Хрватска је у ствари, и ако можда не у теорији, била спала на ранг једне вазалне државе. Лудвик је показивао нарочиту благонаклоност према Босни, чијем је бану он био допустио 1376 године да узме краљевску титулу, делимично, без сумње, стога што је његова жена била рођака бана Стевана Твртка, али вероватно још више из стратегијских разлога, јер је Босна била драгоцена предстража против Србије која је под царем Душаном била постала најсилнијом балканском државом. С друге стране Лудвик је Хрватској и Далмацији донео само беду својим немилосрдним повредама старих повластица и непрестаним ратовима са Млетцима и Неапољском Краљевином. Тиме би се можда могла да објасни она готовост с којом су Хрватска и Далмација оставиле Лудвикову кћер Марију и потпомагале кандидацију Карла, краља Неапољског, и касније његовог сина Владислава чије је крунисање за краља Угарске и Хрватске извршено у Задру 1403 године. Док су се слаби наследници Лудвика Великог били заплели у један убилачки рат дотле је Стеван Твртко уздигао Босну на важан положај. Исте године када је била Косовска Битка, 1389-те, Твртко је био задобио цело далматинско приморје од Задра до Котора. Али његова величина није била надживила његову смрт у 1391 години. Млетачка Република и Неапољски краљ били су наскоро једини озбиљни такмаци око далматинскога плена. Сам Владислав био је неспособан да брани своја права и 1409-те продао је Млетцима и остатак својих далматинских земаља тако да је већ 1420-те године скоро цела далматинска обала, с изузетком мале дубровачке републике, била у млетачким рукама. Од тада су Хрватска и Далмација остале раздвојене, и далматинска је обала готово за три столећа била остала млетачка колонија. Цело далматонско залеђе је поступно пало у турске руке док се најзад полумесец није залепршао на зидинама Клиса, на пуном видику Спљета.