Дело

ЈУГОСЛОВЕНСКО ПИТАЊЕ И ХАВЗБУРШКА МОНАРХИЈА 237 Жигмунд Луксенбуршки, успешни такмац Владисављев, показао је не неприродну мржњу према поданицима који су му тако дуго оспоравали право на престо. Од његове владе датира коначно напуштање засебне свечаности крунисања за Хрватску; од тада се света круна Св. Стевана сматрала довољном за обе краљевине и тајанствени хало којим су је дуги векови предања поступно окружавали изгледао је у очима Мађара симбол неповредљивог савеза између обе земље; и Хрватска се од тада задовољавала приликом сваког новог ступања на престо једном засебном Инаугуралном Дипломом, у којој су се налазиле привилегије његових поданика, њихова изјава верности и краљева заклетва да ће те привилегије да поштује. У Мохачкој Битци, 1526-те годиве, Турци су уништили угарску војску, сам краљ Лудвик II погине, и средња Угарска постане турском провинцијом. Одмах после тога, 1 јануара 1527-ме, хрватски сабор једногласно избере Фердинанда Аустријског за свога краља ; славонске стадешке скупштине, међутим, изберу 5 јануара 1527, за свога краља Јована Запољу који ускоро буде збачен и нов Сабор у Крижевцима изјасни се за Фердинанда. Турци почну опет да наступају. Пошто је већ раније, 1463, Мухамед II био заузео Босну, 1528-ме Турци усвоје утврђено Јајце и после неколико година Бањалуку и целу Славонију, и најзад, 1537-ме, Клис. И ако положај Хрватске није никад био тако очајан као Угарске, борба с Турцима је била онемогућила сваки напредак и културу, и јако је поткопала благостање земље. И што је Хрватска постајала слабија Хабзбурговци су све више показивали своје деспотске склоности. Ово је поново зближило Хрватску и Угарску. Покушај Рудолфа II да ограничи власт бана, које звање датира још из давнашње старине, учинио је да Сабор 1591-ве године пошље своје представнике у угарски Сабор да тамо бране права Хрватске; а под Фердинандом II, 1625-те године, по нарочитој жељи самих Хрвата, Бан је први пут заузео место у угарскоме Дому Магната. У почетку осамнаестог века питање о наследству опет је било постало акутно, јер у дому Хабзбурговаца није било мушких наследника. Хрватски Сабор је једногласно усвојио Прагматичну Санкцију од 9 марта 1712, на коју Угарски Сабор није хтео да пристане све до 1723, и тек тада су оба Сабора признала право наслеђа и женској линији Хабзбургова дома. Угарска Прагматична Санкција од 1723, која се била сматрала као права осно-