Дело

248 Д Е Л О — Дан је лепо свануо, госпођо мајсторице. Не треба дуже спавати, него, прославивши песмом Бога, латити се рада. И, певајући даље јутарњу молитву, и кад њу сврши почињући другу, пуни јагодама кецељу и котарице, сади или плеви поврће, а понекад копа леје или грабуља стазе, или, идући око кругова с лименом кантом у руци, залива цвеће. Сусетка, радећи домаће послове, често се помаља на прозор да проговори коју са газдарицом; ова прекида песму и одговара, а пошто су далеко једна од друге, морају дизати глас и викати сваку реч. Тако ћаскају понекад, певају заједно, а понекад се и столарев крупни бас умеша у звонке гласове жена, и то траје тако све док грбава ЈБудвиса, стојећи на баштенској капији, не јави Дирковици да је доручак спремљен. Тада старица напушта башту; али тек што се појави у дворишту, одмах јој прилази, протежући се, велика дога, кудрава и црна, жути мачак силази по олуку с крова и с тихим маукањем чеше јој се о ноге и сукњу, дебеле и ћубасте кокошке купе се са разних страна, с гласним какотањем, а неколико пари голубова, лепећући крилима, лебди јој над главом. Она милује пса, разговара се с мачком, грди кокошке, а голубовима, гледајући у њих очима жмиркавим од светлости, виче: гр! гр! гр! — Затим улази у трем, а за њом пас, мачак, кокошке и голубови. Неки пут, чим се роди сунце, у двориште улази гомила радница, које је Дирковица најмила да јој помогну. Она их дочекује веселим поздравом, води у своје зелено царство и стаје им на чело с мотиком, котарицом или кантом. Копају, беру, заливају и плеве, а по башти се непрестано разлеже звучни и снажни глас Дирковичин. Ради као ни једна од њених помоћница, а једнако ћаска, прича историју свакога дрвета, одлике и махне свакога жбуна, особину сваке скоро травке. И у томе се разумевала. Говорила је о биљу као најискуснији баштован. Често и пева. Кад је била млада, суседи су је прозвали шевом. Сад је зову певачицом-баком! И сви просто умиру за њеном песмом, од озбиљних мајстора, који веле да лепше раде кад Дирковица пева у башти, до дечице из суседних дворишта, која се вешају о плотове и помаљају своје буцмасте и црнпурасте главице, и до најамница које, смејући се и уздишући наизменце, уче од ње разне песме и попевке. Кад некога дана Дирковица заборави да пева, одмах са отворенога прозора столаркина, из некога суседнога дворишта, иза ка-