Дело

258 Д Е Л 0 непросвећеним, прљавим, „чудовишним" Бугарима у охридском крају, он изводи чудноват закључак, да су не само они били „прави“ Бугари кего из тога извлачи „доказ истоветности или непосреднога крвнога сродства македонских Словена с Бугарима1*.1 Још је чудноватије тврђење уваженога археолога, да је запрепашћени византијски архијепископ, који се уплашио толико од своје пастве, да је утекао из Охрида у Солун, могао разликовати политичкога Бугарина од „правога“, етничкога Бугарина. Ми ћемо доцније видети, да славни руски археолог Кондаков, који се примио тако деликатнога посла, као што је посао научне македонске експедиције, није могао појмити од куда политички Бугари у етнографском српском селу, те не можемо тражити ни од грчкога архијепископа IX века да се боље разуме у славистичким питањима од академика Кондакова. Али, ако допустимо, да је овај „прљави“ и „страшни“ бугарски народ у XI веку насељавао Македонију, онда, поред ранијега питања: куд се дедоше македонски Словени, морамо тражити одговора на друга два питања : од куда стара словенска племенска организација у савременој Македонији, од куда чист словенски тип у њој, од куда словенске нарави, обичаји, традиције, од куда, напослетку, развитак прве словенске књижевности у Македонији ? Пошто смо на сва горња питања, осим последњега, дали одговор, остаје нам да дамо одговор само на ово последње. Због његове важности да га издвојимо у засебну рубрику. 77. ШтА НАМ ГОНОРЕ PA3BIITAK ОХРИД< КЕ КЊИЖЕВНОСТИ У X ВЕКУ и Охридска Архијепископија? Ми смо видели какав значај даје академик Кондаков концентрисању просветнога рада у X веку у Македонији. Попут свију слависта ову „бугарску књижевност" он веже за знамениту Охридску Архијепископију. Као што су Византинци давали назив Македонији и свима осталим српским земљама, које је покорио Самуило, назив Бугарске по народности македонске царске династије, тако се звала и Охридска Архијепископија бугарском, а архијепископ охридски „архијепископом Бугарске“. У трећој повељи византијскога цара Василија, који је уништио српско-македонско, односно „западно бугарско царство“ читамо ово: „Преосветоме 1 Македошл, с. 52—53.