Дело

О МАКЕДОНСКИМ СРБИМА 259 архијепископу Бугарске овај се печат даје од царства ми, еда би без икакве сметње имао епископију Србицу, Стаге и Верију, пошто су се и оне находиле у бугарским границама, и овим их печатом осталим епископијама Архијепископије Бугарске“ и т. д.1 Ова и друге две повеље истога цара дају нам подробну слику тек што уништене „бугарске (западне) царевине", коју је са широким повластицама наследила бугарска Охридска Архијепископија. У овим повељама византијски цар, гако рећи, легализира име б)/гарско за цело Самуилово Царство. Ми рекосмо, да је ово био само политички назив, а читалац зна, да ми преко Кондакова одговарамо професору Иширкову, који тврди, да је име Бугарин било име народносно. У место доказивања тачности нашега погледа и потпуне неоснованости погледа професора Кондакова и Иширкова и свију словенских историка, и у том броју већине српских, који се држе њиховога гледишта, да само одредимо границе ове „бугарске" државе и „бугарске архијепископије по, на срећу, сачуваним повељама цара Василија од 1018 и 1020 године. „Цело то Самуилово царство последње фазе, или Охридске Архијепископије из 1019 године, вели преводилац и стриктни коментатор горњих повеља Ст. Новаковић, хвата на карти више западну средину Балканског Полуострва, притегнуту Браничевском, Београдском, и Сремском Епархијом до Дунава северно од Фрушке Горе између водопађа Дрине и Тимока, с изласком на море између Драча и Арте — Канином и Главеницом. У том царству је скоро сва данашња Краљевина Србија (без Тимочке Крајине), Стара Србија (Пећски, Призренски и Приштински санџак без Новог Пазара), од садашње Бугарске Шоплук и Торлаци (Софија, Суково, Знепоље i.j. Трн, Перник), од Македоније сва јој северна половина до Демир-Капије и Солунског Поља, али без Средње и Доње Струме, заједно с македонским језерима, уз која су пристале жупе јужно од тог језерског предела, Девол, Корча, Костур, Колонија, Србица“.'1 2 Код оваквих историјских истина тврдити да је Самуилово царство бугарско народно царство и име Бугарин име народносно, ваистину значи или затварати очи пред истином, или, нека 1 Види превод Ст. Новаковића у „Охридска Архијепископија у ночетку XI века“, Глас Срп. Краљ. Академије, LXXVI, Београд, 1908., с. 62 2 Тамо, с. 53—54.