Дело

264 Д Е Л О остале без успеха и само су повећале патње Хришћана. Турци имају право да кажу да се они пре морају да покоравају гласу Божјем него прописима људске мудрости. Принудне реформе они сматрају као безбожне будалаштине срачунате на то да вређају права и муте уживања која им је Небо обезбедило, и они се свете Хришћанима који дају повод да се траже реформе. Они су довољно лукави да обилују издајничким обећањима у часовима забуне; али о таквим празним уверавањима ми можемо у истини да кажемо — „mentita est iniquitas sibi" и ,,quae societas lucis cum tenebris aut Christi cum Belial.“ Немогуће je да њихова обећања икада буду искрена. За сажаљење је да има људи који имају ту храброст да допусте себи да се тако отворено варају; а нарочито је жалосно да је и европска дипломатија међу њима. Дипломатија треба да буде највиши и најсигурнији суд, пун мудрости и искуства ; али се она сада показује у једној таквој светлости да не заслужује поверење света. У место да проблеме упрости она их чини нејасним, и даје им решења која место мира и спокојства доносе нове заплете, нове обмане, нове мржње и нове сукобе. Тој врсти сасвим извесно припадају све реформе о којима се сада говори. Да би се положај Хришћана колко толко учинио сношљивим, потребно је да турска влада буде кадра да им да гарантије за њихову личну безбедност, за умно напредовање, и за једну пристојно правичну управу. Турска је очевидно неспособна да задовољи ма који од тих захтева. Први не стога што Турска не може Хришћанима дати право да с Мухамеданцима служе у редовној војсци. Хришћанин не може да остане роб чија слобода, својина и живот зависе од његовог турског господара. Он мора да буде ненаоружан, јер није господар нити себе самога, нити земље у којој је. Због незаслужене заштите коју она ужива, а можда и на тајна подстрекавања, Турска намерава да створи и једну општу народну војску или последњу одбрану, да се једанпут и за свагда ослободи сваког европског утицаја и предлога за реформе. Ако се, на срамоту Европе, то учини, онда тешко Хришћанима! Бог зна да ли у таком случају неће после зато да испаштају и самозвани заштитници и саветници. Турска не може да задовољи други захтев јер се противи њеној априроди и мисији које јој је Провиђење одредило, кад би плаћала за хришћанске школе и установе. Ислам сматра то као највећу кривицу, док је уништење александријске библиотеке