Дело

276 Д Е Л О жово. Овај љубазни човек имао је ману да с времена на време избацује моралне изреке. Знао је живот; то је био његов велики понос, и то оправдан. Само му је давао одвише важности. — „Доиста, седница у Бурбонској Палати била је свирепа", говорио је. „Присуствовао сам јој да бих чуо краснога де Сов како напада на министарство из основа. Он верује још у беседе, у беседничке тријумфе у Парламенту. Што се тиче мене, откако сам одбио да будем министар у Шеснаестом Мају, свршено је, ја сам скептик, закерало, песимист... Још траже да им будем на изборним листама, јер је мој деда био начелник под великим Царем, а ја државни саветник под другим... Име добро звучи на дну објаве... Што се тиче да ли ће ме ко и послушати, то је друга ствар. И страх их је од мене! У серклу, кад дођем око пет часова, нађем пола туцета својих младих и старих пријатеља који васкрсавају монархију посматрајући жене како пролазе, лети, са терасе, а зими, у дну салона, између две партије карата... Ја уђем... Кад би видели израз њиховог лица и како брзо мењају разговор!... Увек лака роба... Требао би да им кажем нешто истине, данас, да би ми лакнуло, али сам волео више да свратим у улицу де ла Пе и да узмем ваше минђуше које требаху да су готове...“ Он извуче из џепа једну кутицу, у чијој се унутрашњости није налазио никакав знак који би могао дати адресу златареву, пружи је, потпуно отворену, младој жени, окрећући накит тако да заигра ватра дијаманата, два камена најређе лепоте, које она погледа, па и у њеним зеницама засветли један одсев. Кутица пређе из руку баронових у њене, и, после једног тренутка овог заноса, она затвори слатку кутију, коју метну у остале предмете, који су стајали на једном сточићу за кут од собе. Само овај покрет био би довољан да докаже колико је била навикла на сличне поклоне. Затим, она обрну према Дефоржу своје лепо лице, румено од задовољства. — „Како сте добри!“ рече она. „Не захваљујте ми. То је само моја себичност“, рече овај последњи, видљиво срећан на успеху које су минђуше начиниле код Сузане. „Ја сам вама захвалан што пристајете да носите то јадно камење. Ја тако волим да вас видим лепу... Ах!“ продужи он, „заборавио сам вам рећи. Чувени црвени порто, чију поло вину уступам вама, стигао је. И, као врхунац добре среће, лепи Вато којег тако желите?... Добићемо га го гово за бадава“.