Дело

Л А Ж И 277 „Сутра, улица ди Мон-Табор, допустићете ми да вам захвалим", одговори она управљајући му један поглед; — „у четири часа, јел’те?“ — И она спусти тренавице. Да ју је сироти Рене, обдарен моћи другог живота, он који се враћао својој кући у овом истом тренутку, опијен идолопоклонством, приметио кроз простор, не чувши ништа од овог разговора, извесно би нашао на овом племенитом лицу израз најбожанственије стидљивости. Без сумње, за барона, ове спуштене трепавице и ранији поглед представљали су спомене мање чисте, јер се његове очи запалише, крв навре у његове образе, чије црвенило скриваше љубав за сувише деликатна тела, опасан порок којим је Дефорж вешто управљао као што је чинио са свима осећањима у животу. „Ја изигравам равнотежу11, говорио је, „између капље и атаксије...“ Он поглади руком своје бркове и, гласом нешто тежим — у којем његова љубазница могаде погодити, поново, холику има моћ на чула овог човека који воли да живи, а који почиње старити рече, мењајући предмет разговора: „Ко ће бити с вама вечерас у Опери?“ — „Па, Г-ђа Еторел, сама самцита". — „А иза вас?“ — „Мој муж најпре. Еторел се извинио... Крисе, наравно“. — „Што му је та веза донела, само на рабату!“ кликну Дефорж. „Утрапио јој је ових дана зидни часовник Луј XIV, који је платила двадесет хиљада динара. Опкладио бих се да је он на томе зарадио десет хиљада...“ — „Да разбојника!“ узвикну Сузана. „Она је тако глупа“, рече барон, „али Крисе разуме ствари, те би без њега онај јадни Еторел платио исто тако скупо и какву дрангулију која стаје грош... Све иде дивно у најбољем полусвету... Па онда?“ — „Мали де Брев и ви... Ко је то!“ рече она прекидајући свој говор и ослушкујући. „Неко улази; знате, ја познајем врло добро своју кућу“. И, као Ренеу мало час, она додаде, погледав барона с кокетном мекотом : „Боже мој! каква досада !...“ Затим гласно, својим детињастим смехом: „Хе! није ништа, то је мој муж. Добар дан, Поле...“ — „Ето речи право из срца“, рече човек за којим је слуга затварао врата, одрастао момак поноситог кретања, с лепим, слободним, раширеним очима, лица што је имало топлу, бледу чађаву боју и откривало чврст дух. КБегове црте престављале су