Дело

278 Д Е Л 0 онај карактер племените правилности који се cpehe у Паризу само код ране младежи. Физиономија ове врсте, код једног човека од преко тридесет пет година, показује мир једне непоречиве савести. Само на начин на који Морен погледа своју жену, било је лако видети да он храни за њу дубоку љубав, као што се, из начина на који стеже руку Дефоржову, оцртавала најискренија симпатија. Пошто се насмејао весело на реч Сузанину, додаде, поклањајући се са шаљивом озбиљношћу: — „Да нисам сувишан, госпођо, и треба ли да се повучем?" — „Хоћете ли чаја?“ одговори просто Сузана. „Ја вам напомињем да се досад охладио. Да или не?“ — „Хвала, не“, рече Морен спуштајући се нагло у наслоњачу, и, као посетилац који хоће да изазове ефект, избаци ову реченицу: „Заиста има мужева врло глупих, и ја црвеним што сам у њиховом еснафу... Знате ли шта се догодило де Хаквилу? Причали су ми, у серклу“. И, с видљивом радости продужи: „Не?... Па тако! Отвори случајно једно писмо упућено његовој жени, и оно му не остави ни најмање сумње о врлини ове госпође...“ — „Сиромах Ментерн,“ узвикну Сузана, „волео је толико Луцију!“ „Лепа ствар,“ одговори Морен с нагласком тријумфа приповедача који ће задивити своје слушаоце, „то писмо није било од Ментерна, него беше од Лавердена !.. Луција је упрезала по два... И знате ли коме ће Хаквил однети писмо и тражити савет?“ — „Ментерну," рече барон. — „Гле, Дефорже, ви сте знали за ову новост?“ „Не,“ одговори други, „било је и сувише казано у напред... А шта је казао Ментерн?...“ — „Можете мислити да се он наљутио. Најзад, Луција је код своје мајке. Говори се о двобоју између Хаквила и Лавер дена, у којем Хаквил хоће по сваку цену да Ментерн присуствује... Није ли овај муж глуп, — глупљи од природе! И нема ни једног пријатеља да га обавести.“ — „Наћи ће их,“ рече барон дижући се. „Не пишите никад, то је наравоученије ваше приповетке...“ — „Нећете да ручате с нама, Фредериче?“ упита Морен. — „Позват сам на друго место,“ рече Дефорж, „али ћемо се видети у позоришту. Г-ђа Морен дошла је на добру мисао да ми резервише једно место...“