Дело

Л А Ж И 279 — „У вашој ложи...“ прихвати Пол, који није мислио рећи тако тачно. Барон који је остао удовац пре једно десет година, чувао је и даље своју ложу у партеру Опере, па ју позајмљивао на недељу две својим добрим пријатељима. Само та позајмица није никад плаћена. Муж није знао за ову комбинацију своје жене као што није сумњао да се у његовој кући може трошити тако, како се трошило са педесет хиљада динара годишњег прихода. Остатци имања бившег министра под Царевином, који се правио да није ништа уштедио за петнаест година на великим местима, престављали су половину овог годишњег буџета. Остатак је долазио од места главног секретара у служби једног друштва за осигурање. То место је нашао Дефорж. Упркос примедбама Сузаниним, Пол није губио жалосну навику да се одушевљава пред другима својом супругом што уме да управља приходима врло скромним за свет, у којем се Моренови крећу. Био је остао, благодарећи свом безазленом поверењу, човек који говори својим пријатељима, док су ови уздисали због скупоће живота: „Да ви имате домаћицу као ја! Она има собарицу, праву вилу, која јој прави хаљине као код великих кројачица!.. И што је вешта да пронађе неке дрангулије!..“ — „Ти ме исмеваш,“ говорила му је Сузана, али ју је он волео сувише да је могао бити без ове похвале, па још у истом тренутку, кад Дефорж оде, његов први покрет је био да јој приђе, да је узме за руке и да јој каже: — „Како је лепо што те имам за који тренутак само за себе сама !.. Загрли ме, Сузана.“ Она му пружи као и Дефоржу једно око, упола затворено и кут од својих уста. — „Кад ми свет прича о оваквим бестидностима,“ продужи он, „срце ми се охлади, те се онда запали кад помислим да сам имао срећу оженити се женом као што си ти. Да, Сузана, ја те обожавам!..“ „И ви ћете ме сад изгрдити," рече она избегавајући загрљај којим је хтео да је привуче к себи. „Та паметна жена, којом се толико поносите, починила је будалаштине... Да“, продужи она показујући кутицу коју је Дефорж донео, „ти дијаманти о којима сам ти говорила, нисам се могла уздржати, купила сам их“. — „Па шта, кад је то уштеђевина од твоје пенсије...“ одговори Пол. „Ах! Дивно камење !... Хоћеш ли да те не грдим?... Пусти ме да ти их обесим...“