Дело

Л А Ж И 281 минута доцније, имајући на леђима пењоар од бледо плаве свиле, она забаци ову главу у руке собарице која јој расплете њене дуге косе. Она је осећала под својим босим ногама мекоту лабудовог паперја којом сујој папуче биле постављене. Вода којом је умила своје лице повратила ју је к себи. У огледалу пред којим ју је служавка чешљала, видела је све појединости ове одаје, што ју је из личног задовољства украсила као праву капелу своје једине вере: своје лепоте. Све се огледало почев од простирке с благим бојама и купатила од енглеске мајолике, до широког мермерног стола, са његовим сребрним лавором и хиљадом компликованих оруђа за тајне украсе. Да ли се она сети пред тим призором разних прилика које су јој осигурале овај срећни живот ? У сваком случају она помисли на свог мужа и рече у себи: „Да дивна срца!..“ Каменови које је још држала у ушима бацише ватру, и она, сећајућу се Дефоржа, рече у себи готово у исти мах: „Да добра пријатеља!..“ Ова два утиска, тако противна један другом, ширила су се у овој глави, чије су се фине косе таласале, под чешљем од плаве корњачевине, као што се два догађаја шире у животу. Жене се одликују у овим моралним мозаицима, који не изгледају чудовишни само кад се испита њихов лаган и поступан постанак. Ова парижанка од тридесет година беше, извесно, покварена докле само то може бити; али, ако хоће да се буде правичан према њој, треба додати одмах да то она није знала, толико се она подавала приликама, које су је водиле, из дана у дан, ка том јединственом систему несвесне покварености. (Наставиће се) С ФРАНЦУСКОГ l'PEBEO М. М. У.