Дело

26 Д Е Л О А кад Тврдичење виде да је трећина гомиле мртва удари се у груди и заплака. „Убила си ми трећину мојих слугу," повиче, „иди одатле.“ „Рат се води у Татарским планинама, и краљеви и једне и друге стране зову те. Афганци су убили црнога бика и иду у бој. Узели су своје штитове и своја копља, и метнули своје гвоздене шлемове. Шта ће теби моја долина да у њој седиш? Иди одавде и не долази више.“ „Нећу,“ одговори Смрт, „докле год ми не даш једно зрно жита нећу да идем.“ Али Тврдичење затвори своју руку и стисну зубе. ,. Нећу ништа да ти дам,“ промрмља. А Смрт се насмеја, и узеде један црни камен, и баци га у шуму, а из шипрага дивље кукуте изађе Врућица у пламеној хаљини. Она прође кроз гомилу и додирну их, и сваки човек кога је додирнула паде мртав. Трава се сушила под њеним ногама кад је пролазила. И Тврдичење задрхта, и посу пепелом своју главу. „Ти си свирепа,“ повиче, „ти си свирепа. Глад влада у градовима Индије и цистерне у Самарканду пресушиле су. Глад влада у градовима Египта, и скакавци су изашли из пустиње. Нил није поплавио своје обале, и свештеници су проклели Изиса и Озириса. Иди онима којима требаш, а остави моје слуге.“ „Нећу,“ одговори Смрт, „докле год ми не даш једно зрно жита нећу да идем.“ „Нећу ништа да ти дам,“ рече Тврдичење. А Смрт се опет насмеја, и звизну кроз своје прсте, и једна жена долете кроз ваздух. Куга је писало на њеном челу, а Јато гладних орлова кружило је око ње. Она покри долину својим крилима, и ниједан човек не остаде жив. И Тврдичење побеже кукајући кроз шуму, а Смрт скочи на свог црвеног коња и одгалопира, а њен галоп био је бржи од ветра. А из шума са дна долине измилеше аждаје и чудовишта са краљуштима, и шакали дођоше касајући по песку, и њушећи по ваздуху својим ноздрвама. И Краљевић се заплака и рече: „Ко су били ти људи, и шта су тражили?“ „Рубине за краљеву круну,“ одговори неко иза њега. И Краљевић задрхта и окренувши се, спази једног човека обученог као хаџија и који је држао у руци једно сребрно огледало*