Дело

ЛАМАРКИЗАМ И НЕО-ДАРВИНИЗАМ 353 Па како је објашњавао Ламарк промене на биљкама и живогињама, а преко тога и целокупан филогенетски развитак њихов? Он је узео просто на просто, да се кратко изразимо, да се биљни и животињски организми моделирају под утицајем спољних услова за живот. Биљке и животиње изложене су непрекидним, кад већим, кад мањим, променама у природи, у којој живе, па се и оне под утицајем тих промена морају да мењају. Те промене имају за задатак, да организацију животиња и биљака доводе у склад са промењеним условима за живот. Према томе, органске форме у свима временима и на свима ступњевима развитка треба сматрати просто као отиске прилика под којима оне живе. Природа моделира организме исто онако као што точини вајар са својим објектима. „Услови живота утичу и на облик и на организацију животиња, т.ј. они мењају са временом, ако постају различити, како облик тако и организацију, изазивајући одговарајуће модификације.“ Али интересатно је да Ламарк сматра да мењање спољних услова за живот утиче на мењање организације у животиња само посредно, а никако не и непосредно. Промене у условима за живот изазивају прво промене у потребама, а промене у потребама изивају промене у функцијама појединих органа, или многих органа истовремено. Ако те нове потребе остану стално, онда оне у животиња стварају нове навике, нове навике трају све дотле, докле трају и нове потребе, које су их изазвале. Као резултат свега тога јавља се то, што животиња бива принуђена, да извесне делове тела, органе, сад употребљава или више или мање, него што је то раније чинила, или чак да органи, који су вршили раније једну функцију, сад почињу да се прилагођавају сасвим некој другој. Ламарк је функционелној употреби органа приписао један особит значај. Свака јача функционелна употреба некога органа потпомаже развитак, али не само у границама живота једне индивидуе, већ с генерације у генерацију, тога органа, док неупотреба, или слабија употреба, повлачи за собом његово слабљење. Примери, и то примери којима се служио сам Ламарк, још боље ће показаги карактеристику његовога схватања \ зрока, који крећу развитак органскога света. Међу гмизавцима змије немају ногу, а има сигурних доказа, да су их морале имати, па су их у току развитка изгубиле. У прилог тога говори што сви њихови сродници, који припадају истој класи, имају ноге, а још више то, што чак и међу змиДело, књ. 63. 23