Дело

364 Д Е Л 0 чије архитектуре зависи какво ће бити потомство, које се отуда развија, Вајсман назива: клицином плазмом. Та клицина плазма (идиоплазма — Негелијева) налази се поглавито у једру полних ћелица. То је жива супстанција, која има своју нарочиту организацију, толико исто компликовану, колико су компликовани и резултати, који отуда произлазе. Као пример узмимо јаје човечије. И то је један сићушан елеменат (око 0,23 mrn), и у томе једном, тако сићушном елементу, дате су све потенције претпостављајући да је оно претходно примило у себе и другу полну ћелицу, спермију — потребне за развитак једног тако и по својим анатомско-хистолошким и физиолошким и душевним особинама сложеног бића, као што је човек. Све наше особине дате су још унапред у полним ћелицама из којих се ми развнјамо. Сразмерно бескрајно мала количина супстанције, хередативна супстанција, детерминира до ситница један тако сложен пут формирања и крајње резултате тога формирања, као што је то у човека. Исто то важи и за сав остали живи свет: како животињски, тако и биљни. Полазећи од тога факта, Вајсман замишља каква све мора бити архитектура оне материје, која служи као материјална основа за преношење родитељских особина на децу. Он ствара о томе једну читаву теорију, теорију која је вршила највећи утицај у току последње три деценије на рад у нашој науци. Да видимо ту теорију, која треба да нам послужи као кључ за објашњење свију могућих појава у области живе природе. Вајсман полази од претпоставке, коју је данас усвојила већина биолога, да су појаве наслеђа везане у првом реду, ако не и искључиво, за једну врсту материје у једру јајета и спермије. Та материја услед своје велике наклоности према извесним бојама назива се хроматин. Хроматин се налази у једру свију ћелица, како животињских, тако и биљних, и игра најважнију улогу у деоби ћелица. При том, кад се врши деоба ћелица, он се формира у конац, који се зове хроматински конац, тај се конац опет увек попречно дели у извесан број парчади, која се називају хромозоми. Број тих хромозома, у свима ћелицама једне исте животињске или биљне врсте, увек је сталан (Закон о константности и индивидуалности хромозома). И ти хромозоми сматрају се данас, са пуно права, као материјалне осноре за наслеђе. Вајсман сад замишља на овај начин цео поредак, који влада у организацији хередативне супстанције. „Ја сматрам, вели он,