Дело

О КЊИЖЕВНОЈ сволини 373 тању противставља се сам творац духовног, књижевног дјела. Ако је тачно, да сваки рад треба да је и награђен, онда се истиче питање, зашто не наградити рад духовних радника, пјесника, научника. Често уз велике тешкоће, утрошак времена и новца, па и здравља, предано послу годинама, ради један писац своје дјело, причу, роман, научни спис. За свој труд и рад духовни радници, писци, траже награду и то не без разлога и неправично. Пјесници, научници и остали духовни радници са засијаног земљишта хоће и плодове да прибирају, стога они и захтијевају нарочито право користовања, да им власт над продуктом њихова духовног рада припадне. Оставимо на страну идеални интерес писца, који је у жељи аутора, да дјело, које је душа његове душе, не изађе у шири круг лица друкчије, него што је он сам хтио и желио. Овај идеални интерес мора се увијек имати на уму, и ако он не мора често пута бити, кад је ријеч о заштити књижевне својине, пресудан. Може се десити случај, да дјело у најукуснијем издању, уз најласкавије оцјењивање његова творца, изађе, част ауторова не би тим ни у ком случају изгубила. Али оваквим поступком могао би бити повријеђен материјални интерес писца. Интерес писца једног књи жевног дјела вријеђао би се, кад би се омогућила употреба његова дјела у корист трећих лица, без накнаде. За свој рад, коме је писац дао индивидуалисан, самосталан спољни облик, треба да прими еквиваленат од стране оних лица, која хоће да се користују истим. Интерес друштва и интерес писца долазе дакле у сукоб. Друштво, или још шире, човјечанство својим члановима омогућава рад на дјелима духовнога карактера, све им своје културне тековине пружа на употребу, слободно користовање. Појединци, ма како били обдарени духовним способностима, без ових благодјети не би успјели да створе ништа од вриједности, нити би имали могућности да то испоље, публикују. Друштво је заинтересовано, рад појединаца његових чланова не може бити нешто сасвим одвојено, те према томе писци, духовни радници, за све услуге друштвене, које су им омогућиле рад и помогле их у истоме, имали би да принесу на олтар заједнице продукције свога духовног рада. Ако би се усвојило овакво ријешење у свој својој потпуности, имајући у првом реду на уму интерес заједнице, човечанства, да ли би заједница имала од тога неоспорних користи, па ма и на штету појединаца, књижевника, научника?