Дело

374 Д Е Л 0 Овакво ријешење не би одговарало интересу заједнице. Чо вјек није створ који своје радње врши по голом инстинкту, његове радње су мотивисане. Насупрот интересу човјечанства, друштва, стоји интерес онога, коме треба дати потстрека, воље, стоји интерес аутора, писца, који за свој комбинаторски, духовни рад мора наћи бар привремене заштите. На овај начин су ријешила ово питање сва законодавства о духовној, књижевној својини. Као код свакога сукоба два интереса, тако и овдје, спор је решен на тај начин, што је појединцима, писцима, признато за извјесно вријеме право користовања продуктом свога духовног рада, а по навршетку тог одређеног времена, које је краће или дуже у позитивним законодавствима о духовној својини на литерарним дјелима, прелазе радови духовних радника, писаца, у потпуну својину друштва. Писцима, књижевним радницима треба дакле осигурати осим идеалне награде, идеалног признања на њиховим списима, приходе који ће им дати потстрека за духовна стварања, треба им осигурати реално признање, да се тако изразимо. Друштво ће попустити од свога захтјева, да дјело припадне њему одмах, сви појединци да се могу њиме слободно користити; тако исто и појединац, писац, неће бити у своме тражењу претјеран, дјело које је продукт његова духа уживаће заштиту за извјестан рок времена, за који ће се оставити писцу искључиво право користовања његовим списом. И тако се долази до компромиса, који је, као у опште у објективном праву, најподеснији начин за решавање сукоба, најбоља солуција за отклањање неизвјесности и изравнање противности. Писцу се оставља право заштите, и ако ограничено, на његовом самосталном, њему својственом комбиновању елемената. Оно што није самостална продукција његова духа нпр. поједине ријечи итд., што човјечанство, друштво ставља свакоме на расположење бесплатно, да се свако може тиме комбинујући користити, само ако има способности, то што није специфично пишчево, него заједничко културно благо, не ужива право заштите, оно је опште добро, коме ће се после извјесног времена придодати и дјело писца, које је предмет заштите. Право писца код књижевне својине састоји се у забрани прештампавања, репродуковања заштићеног списа, превођења итд., при чему се не пази, да ли ће се при томе спису дати исти, или други спољни облик, различан од облика, који је спису даО' сам писац.