Дело

МИЛОРД — Елиза Ожешкова — НАСТАВАК Само се једном уплашила и веома ожалостила. То је било онда кад је Милорд извадио из шпага ону посетницу са црним ђаволчетом, које је на своме пасу носило његово име и презиме и са обешењачким осмехом показао је мајци. Дирковица је побледела, прекрстила се брзо, а потом, некако бојажљиво стала молити сина да не носи уза се те страшне ђаволске слике. Милорд се најпре подсмевао мајчином страху, уверавајући је о невиности тих слика, па најзад обећа испунити јој жељу. Треба додати да је реч одржао, ма да му је то сигурно пало тешко, јер се још није био наситио тих новости, у то доба у моди и у самој Варшави. Отуда се може закључити да је Милорд имао према мајци пуно поштовања и привржености. Доиста у пољупцима, којима је љубио њену руку, било је срдачне топлине, а понекад се дуго загледа у њу својим лепим очима, потпуно налик на њене, и тада га обузима нежност или захвалност, те је хвата за руке, повија се к њој и говори тихо: — Моја добра, златна, мила мамице! Нико не може испричати колико је у тим тренуцима Дирковица била срећна. Ти су јој тренуци давали тако високо мишљење о срцу њенога сина, да га је почела називати не само кнезом него и анђелом. Шта ли тек кад је сазнала да он чини и добра дела. Мариљка, сироче по оцу злочинцу и матери пијаници, дете бледо, мршаво и црнооко, које је по онвилским улицама просило с малим братићем на рукама, исприча јој једнога јутра како јој њен син даје по неки пут сребрник или цванцик. Исприча да га че-