Дело

140 Д Е Л О бљем, сребрнаријом, рачунима послуге, пре него што постане милосрдна сестра његове старости. Његов закључак је била велика реч сваке паметне политике, како приватне, тако и јавне: „Чекати! Треба оставити младића да чини глупости и да упропасти сам себе!... Будимо врло љубазни и као да нисмо видели ништа...“ Оде пешке у улицу Мирило, око два сата, и ту примети један часовник у стилу Луја XVI, у цизлованом злату, уоквирен у руже и дивно мајушан. „Ево“, помисли, „красног средства да јој докажем да сам за статус кво“. Плати за ову лепу дрангулију врло умерену цену и двоструко честита себи за ту куповину, кад уђе и виде у малом салону, где се налазила Сузана, колико је млада жена очекивала са страхом његову посету. ЕБене поднадуле очи и њено бледило показивали су да је провела ноћ измишљавајући планове да би изашла из ћор-сокака где ју је Рене угурао својом сценом. То залечи рану његовог самољубља, и осети стварно задовољство кад јој пружи шатулу где се налазио часовник, питајући је: — „Да ли вам се ово допада?" — „Божанствено", рече Сузана; „па тај пастир и пастирка... Као да су живи“. „Да“, одговори Дефорж, „изглсда да певају старинску романсу: Све оставих рад незахвалне Силвије, Она ме оставља и узима другог љубазника!...“ Некад је имао лепих успеха по салонима са свога финог и извежбаног тенора; он запевуши рефрен славне тужбалице окрећући га на свој начин: Бол љубави траје само час, Сласт љубави траје цео живот... — „Ако хоћете да метнете тог пастира и пастирку у један кут на вашем столу, боље би им било него код мене...“ — „Како ме ви мазите!“ одговори Сузана нешто збуњено. — „Не“, рече Дефорж, „ја мазим самог себе... Нисам ли ја ваш пријатељ пре свега?“ Затим, љубећи јој руку, додаде озбиљно као контраст своме ћаскању: „И ви нећете имати никад бољег пријатеља...“ И то је било све. Једна реч још, па би проигро своје достојанство. Ледна реч мање, и Сузана би га узела за будалу. Она осети, због деликатности са којом се понашао према њој, захвал-