Дело

Л А Ж И ност, — у толико искренију, у колико јој je та деликатност допуштала да мисли сад само на Ренеа. Ту је био врхунац страха за време њене ноћашње песанице: како је могла штедети једног чувајући другог сад кад су се оба човека видели и били на чисто? Прекинути са бароном? Мислила је на то, али како да то уради? Била се ухватила у замку лажи којим је лагала свога мужа толике године. Њихов начин живота није се могао издржати без помоћи овог богатог љубазника, кога је потајно мислила наследити. Раскинути са њим, значило је тражити нову везу исте врсте, или пасти још ниже, у тој проституцији плаћаној у готово, код подводачица, што се говори за ту и ту жену из њеног друштва. С друге стране, задржати Дефоржа, значило је прекинути са Ренеом. Никад барон не би хтео да чује за то да она, љубећи песника не краде му ништа. Зар људи примају икад сличне истине. Али ето овај човек је био сад толико паметан, толико добар, да јој није чак говорио о ономе што је приметио. Никад, кад је плаћао за њу и највеће рачуне, није јој се учинио тако великодушан као у том тренутку кад јој је допуштао, својим држањем, да се баци сва на поновно задобијање свога младог љубазника. пољубаца којих се није могла, није хтела одрећи. — „Има право“, рече кад Дефорж оде, „он је мој најбољи пријатељ“. И, одмах, са оном лакоћом наде коју жене добију, чим их прва срећа изненади, она поверова да ће се ствари уредити исто тако лако и на оној другој страни. Изваљена на шезлонгу у малом салону, и док су њени прсти дирали расејано часовник, њена мисао се предаде цела целцата песнику и начину који треба да изабере да би га задобила поново. Требало је одредити јасно садашњи положај и испитати га отворено. Шта је знао Рене? Сам јој је рекао да ју је видео како је изишла из куће у улици ди Мон-габор, а видео је да је и Дефорж изишао одатле. Како пак, барон, из смотрености, није излазио никад на иста врата на која је излазила његова љубазница, Рене је знао дакле да кућа има два излаза. Да ли ју је видео, како је оставила своја кола и ушла на улазак де Риволи? То је било врло вероватно. Да је само случајем срео њу, па онда барона, не би ништа извео из тих сусрета. Не. Он ју је вребао, пратио. Ко га је на то навео? Она га је оставила почетком те недеље, на њиховом последњем састанку, тако увереног, тако нежног, тако срећног! Постојао је само један могућан >зрок ове нове сумње, узрок толико јак да га наведе на шпијунажу: Клодов повратак. Она осети мржњу против тог чо-