Дело

С О Н Е Т И ТРЕНУТАК. Нема ко вечност, пространа и мамљива; Hoh се спустила; и луна усамљена Небом се дигла, па ко да је најмљена Кровове злати; и тишина плашљива Шири се светом и земља сва прашљива^ Предаје се сну. Живота ко срубљена Чини се игра. Још само заљубљена У сенци стоје гле! два бића сањива, И зборе речи љубави и надања. Тренутак то је блаженства и страдања,. У душу што је дивну улио слику Спомена вечног, и никада се више После те ноћи, ни јаче нити тише Јавио није, у светлом томе лику. КАД ДОСАДА ТЕШКА. Кад досада тешка, канџама јој врелим, Спусти се дубоко срцем мојим чедним, Ја премишљам тужно о стварима свелим: Минулога доба, и мислима ледним Захватим у време кад сам бићем целим Уживао срећу, и хитао једним Утрвеним путем, корацима смелим У будућност светлу, и данима медним.