Дело

СОНЕТИ НА ГРОБЉУ 21 И у тихој ноћи, ја се питам тако 'О живота току: — зашто, откуд, како Једном увек пева и славуј и сова, Док другоме боли и ноћи без снова Нагризају недра? Књигу узмем судбе, Да ми тајну каже, али заман трудбе! У Т Е X А. Уморна од пута ноћ савија крила, И једна по једна гаси се и звезда; Буде се и мала усамљена гнезда, И стидљива зора, лака као вила, Вечни пали огањ; и трепери свила С бокора од руже, и шуморе сламке Са узрелих њива, и магле се танке Подижу и губе. Ноћ је прошла била. Ја посматрам ово струјање живота, И размишљам тихо како је дивота Бити делић тога сталног васкрсења. И у томе тихом размишљању складном Ја утехе тражим срцу своме јадном За болове вреле и несносна бдења. М. П. Стефановић. Н А ГРОБЉУ Гроб до гроба лежи уздуж и попреко, Ја твој хумак тражим, мила моја секо. Не могу га наћи, јер је варош ова И одвише брзо постала ми нова. Уз главну је стазу, није ни далеко Капела од њега, гроб твој, мила секо, Стајао сам — а сад, све је гробље пусто Засијано хумком, густо, врло густо.