Дело

22 Д Е Л О Ах, ево ме, ево, и до твога гроба, На њему се цакле јоште вјенца оба Од сићушних перла, у облику крина, Знак да си умрла млада и невина. О! — А гђе су слова исписана златом, Што на крижу твоме издалека сјаше? То их сузе горке наше миле мајке, Кад за тобом плаче, полако сапраше... Дуго ти не дођох, мила моја секо, Опрости ! — Била сам далеко... далеко... И патила пуно... и желила јако: Да под гробним хумком ја почивам тако. Марија Туцаковић-Гргић. ОБИЧНА ПЕСМА — Шта радиш пријане мој ? Упитах младог ковача једном „А, ето, кујем“, рече, а зној Течаше му по лицу мрком, ал’ чедном, Мутан и врућ. — Шта кујеш, пријане, то ? Карике ланчане, шта ли? А он престаде ковати И водом грло зали, Па поче страшно псовати: „Господа му! де сада не реци, На ватри тој по ваздан се пеци И куј и псуј и псуј и куј! Па кога врага видиш од свега тог? Баш ме не воли Бог!“ Онда се нешто замисли, Па прште у смех луди ; Баш ко његови мехови Одскакаху му груди... .. .У то су једна каруца улицом јурила, С богатом запрегом, арапским вранцима. —