Дело

34 Д Е Л 0 близа... И одједном му би незгодно пред њом, чак непријатно; учини му се као да he сад почети да га голицају испод мишица, и у глави почеше да му се роје разне ружне мисли. Чинило му се, да сваки из гомиле, посматрајући га, сравњује своје уши с његовим ушима, као да хоће тачно да одреди чије су дуже. И мој младић осети као да му уши расту и достижу гигантску дужину. А публика гледа и виче: „Браво! Бра-а-во!“ Тада се у мозгу мога младића роди злослута сумња о томе, да ли он припада самоме себи, и он помисли: „Они сматрају мене као своју својину и сад ће почети да играју мноме као лоптом“. — А ђаво стоји иза њега и подмукло се подсмехује: „Хе-хе-хе! Гледај само, гледај!“ Погледа мој бедни младић и виде да је гомила од десетина порасла на стотине и једнако пљеска. И у гомили стоје благоваспитани потомци Јуде Искариота, Игњата Лојоле и свих других христопродаваца, стоје чврсто и такође пљескају њему. Очи публике, као стотине игала, заболе су се у груди мога младића, а он је збуњено гледао на гомилу и видео, како се сва лица слише у једно огромно, мрачно, ропско лице, на коме не беше очију, већ само две мутне пеге место њих, и на коме нос беше дугачак, као слонова сурла. — Гледај! — рече ђаво пакосно се кикоћући — вође њене су јој истеглиле нос, али јој нису запалиле пламен у срцима, и ево, она је слепа! И види, какав јој је језик — види! Пред очима мога хероја мицале су се огромне, чулне усне, откривајући дубоку црну јаму, у чијој се дубини копрцало неко љигаво, кратко, дебело бућкало и са смрадом изговарало : „Бра-во! Бра-во!“ — Ја, господо, верујем у искреност ваших осећања. Ја само не могу да разумем, чиме сам изазвао тако топла осећања. Понекад, знате, мени се чини да ме ви волете стога, што не носим капут и што често у својим приповеткама употребљавам непристојне речи. А понекад мислим, да, кад бих научио да пишем лирске стихове левом ногом, ви бисте се још топлије, још с већом пажњом интересовали за мене. — Браво! Бра-во! — гракнула је публика. — И видите, ја мислим да ви нисте прави читаоци, већ просто поштоваоци. Читалац — он зна да је важан не човек, већ дух човечански, и не разгледа писца, као теле с две главе. Он га чита, али му не верује, већ над књигом сам мисли : „Ево, ово је тако, а ово пије тако“. И, размисливши, он чини ма шта добро